Први српски краљ Михаило Војислављевић

  

Први српски краљ

Српски Краљеви, Цареви , Династије…

Први Србин (нерачунајући више од стотину српских краљева и царева из старијег периода коју „берлинска“ историјска школа игнорише које сам набројао у другом посту о забрањеној историји Срба) који је крунисан за краља био је предак Стефана Првовенчаног, краљ Михаило Војислављевић, господар Дукље, који је први након погибије кнеза Часлава Клонимировића објединио српске земље од Цетине до Скадра и од реке Босне до Београда. Михаило је успевао да продре све до Драча, и да против Бугара и Византије ратује делимично успешно. Његов син Константин Бодин био је проглашен и за цара Бугарске.

Уздизање краља Стефана, а игнорисање Михаила обично се објашњава чињеницом да је потоњи био близак Риму и да је крштен по западном обреду, али је то последица каснијег начина размишљања и преувеличавања нечега што је у основи у том времену било верско-политичко, а не етничко питање, игноришући притом чињеницу да је и краљ Стефан своју круну примио из Рима.

http://www.vestinet.rs/pogledi/srbi-su-u-vojvodini-ziveli-i-pre-seobe-a-pod-turcima-nisu-bili-500-godina

текст који сам користио и који ме је инспирисао за овај пост . Највише сам матееријала поставио о краљу Михаилу Војислављевићу, Цару Душану Силном, и цару Јовану Ненаду о којима још увек мало знамо...

                                    

МИХАИЛО ВОЈИСЛАВЉЕВИЋ

СРБСКИ КРАЉЕВИ, ЦАРЕВИ, ДИНАСТИЈЕ

Познат је по свом портрету у цркви Светог Михаила у Стону, који је једини сачувани приказ српских владара из преднемањићке епохе (слика горе).

          Михаило је био син Стефана Војислава, који је према наводима „Летописа Попа Дукљанина“, попут Јована Владимира, био ожењен принцезом из Самуилове (976 — 1014) породице са којом је имао петорицу синова (Гојислав, Предимир, Михајло, Саганек и Радослав). Извесна потврда овога се може наћи и у чињеници да су Словенски устаници, који су се 1072. године побунили против Византије, тражили од Михајла да им пошаље једног од својих синова да га прогласе за цара и Самуиловог наследника[3]. Не зна се када је тачно рођен, али се на основу навода Попа Дукљанина да је са својом браћом учествовао у бици код Бара 1042. године, може закључити да је рођен крајем друга или почетком треће деценије XI века.

Страни извори не говоре ништа о његовом брачном стању, док се код Попа Дукљанина може наћи податак да се женио два пута и да је имао седам синова из првог (Владимир, Пријаслав, Сергије, Дерија, Гаврил, Мирослав и Бодин) и четворицу из другог брака (Доброслав, Петрислав, Нићифор и Теодор), који је склопио са рођаком византијског цара. У прилог брака са византијском племкињом, свакако да иду грчка имена деце из другог брака, као и податак да је он на почетку своје владавине, око 1052. године, добио византијску титулу протоспатра, који је у сагласју са Попом Дукљанином, који наводи да му је након преузимања власти умрла прва супруга, након чега се он оженио Византинком. Претпоставља се да је, уколико је до брака уопште и дошло, био ожењен ћерком једне од сестара Константина IX Мономаха (1042 — 1055), за које Псел наводи да их цар уопште није волео, највероватније старије Јелене[3].

Владавина

 Након смрти Стефана Војислава средином XI века[4], Михајло је на управу, према Попу Дукљанину, добио Облик (Тарабош), Црмницу и Прапратну. Међутим, убрзо је дошло до сукоба међу Војислављевим синовима из којих је као победник изашао Михајло. Није искључено да је превагу на Михајлову страну донела византијска помоћ, али је извесно да је најкасније 1051. или 1052. године он признао врховну власт Византије, добивши титулу протоспатра[5], а можда и неку цареву сродницу за супругу. Извесно је такође, на основу византијских извора, да се под његовом влашћу пре 1072. године нашао и Котор, што неки аутори такође повезују са признавањем византијске власти односно миразом византијске племкиње[3].

Наредне две деценије, историјски извори не знају ништа о Михајлу и његовој владавини, тако да се он у том периоду највероватније бавио сређивањем унутрашњих прилика у земљи, јер Поп Дукљанин наводи да је Травунија на почетку његове владавине покушала да се отцепи.

 Током 1071. године, Византијско царство доживљава слом и на истоку (26.08. Битка код Манцикерта) и на западу (у априлу Нормани освајају Бари), а грађански рат који траје већ пола века поново избија на површину и захвата Царство. Већ наредне године, Словени у Поморављу подижу нову побуну предвођени Ђорђем Војтехом. Они су од Михајла затражили да им пошаље једног од својих синова, да им буде вођа и да га прогласе за цара. Тако су се почетком јесени 1072. године, устаницима прикључили Михајлов син Бодин и војвода Петрило са одредом од 300 људи. Они су заједничким снагама заузели Призрен и разбили византијску војску, заробивши том приликом дуку скопља Михајла Даласина и војсковођу Лонгивардопула, који је послан Михајлу, док су устаници Бодина прогласили за цара Бугарске, под именом Петар ИИИ. Након тога је заузето Скопље, после чега се Бодин упућује на север ка Нишу, док Петрило са делом снага креће на Костур, заузимајући успут Охрид и Девол[5].

Паралелно са наступима устаника, Михајло је кренуо у офанзиву ка Драчкој теми. Међутим, већ крајем године Петрилова војска је потучена код Костура, његов заменик је заробљен, а он сам је успео да побегне преко данашње Албаније ка Михајлу. Пораз јужне устаничке армије, приморао је Бодина да са од Ниша упути назад ка Косову, у покушају да спречи Византинце да му одсеку одступницу ка Зети. Михајло му је у помоћ послао свог некадашњег заорбљеника и византијског војсковођу Лонгивардопула (кога је оженио својом ћерком) са домаћим трупама ојачаним Норманима. Војске су се спојиле и код Пауна на Косову је дошло до борбе у којој су устаници потучени, сам Бодин, који се одликовао снагом и храброшћу[5], је заробљен, а Лонгивардопул је током борбе прешао на страну Византинаца. Бодин је послан у Цариград, где је био затворен у цркви светог Срђа и Ваха, након чега је послан у Антиохију, одакле га је спасао Михајло[6], потплативши млетачке трговце да га ослободе током уличних нереда између Грка и Јермена[7], док је Војтех умро од последица рањавања. Војне операције у драчкој теми су настављене до 1075. године[3], када Нићифор Вријеније сузбио Михајлове снаге и повратио граничне утврде према Зети, али није улазио у њу, плашећи се да му се не понови византијски пораз код Бара из 1042. године[8].
Последње године и повезивање са Норманима

Након Бодиновог повратка из заробљеништва, он је постао савладар свом оцу, коме су изгледа, током борби са Византинцима погинули сви други синови[9]. Почетком 1077. године, он користи унутрашње сукобе у Византији и заузима Дубровник[1], а током исте године се проглашава за краља, за шта је од Папе затражио и потврду, од кога је покушао да издејствује обнову Дукљанске архиепископије. Папа Гргур ВИИ му је током 1078. године потврдио титулу краља и највероватније му је послао краљевски венац[10], док су његови захтеви о обнови Дукљанске архиеписопије усвојени 1089. године, након његове смрти. Поред повезивање са Папством, Михајло је успоставио везе и са Норманима са југа Апениснког полуострва, који су се спремали да се искрцају на Балканско полуострво предвођени Робертом Гвискаром. Он је у априлу 1081. године оженио свог сина Бодина Јаквинтом, ћерком Архирица Норманина из Барија.

Сматра се да је умро непосредно након тога, пошто се током норманске опсаде Драча 18.10. исте године, помиње само његов син Константин Бодин. Према писању Попа Дукљанина, владао је 35 година, сахрањен је у цркви светог Срђа и Ваха на Бојани и наследио га је брат Радослав, који је владао 16 година, након чега га је Бодин збацио са власти.

Династија Војислављевића, дукљански краљеви,

-Михаило Војиславић, кнез Дукље 

(1051-1077), краљ (1077-1081),

-Константин Бодин, краљ Дукље (1081 - 1101), син краља Михаила,

-Јаквинта,краљица,удовица краља Бодина,

-Добросав I,краљ Дукље,

-Добросав II, краљ Дукље,

-Кочопар, краљ Дукље,

-Ђорђе, краљ Дукље (1116-1118 ) и (1125-1135),

-Грубеша, краљ Дукље (1118-1125),

-Владимир, краљ Дукље (1104-1116),

-Градихна, краљ Дукље (1135-1146),

-Радослав, краљ Дукље (1146-1181),

-Михаило II, краљ Дукље (1181-1186),

-Десислава, краљица Дукље,

Николићи-Самуиловићи

венчање Самуилове ћерке Мирославе и Асока,слика из XIV века,

Пошто су Самуило и његова браћа синови брсјачког кнеза Николе и Византинке Рипсиме,не могу се сматрати Бугарима (Брсјаци су српско племе и немају везе са Бугарима) и не могу се сматрати Македонцима (та нација тада није постојала),могу слободно да се сврстају у српске владаре,као сто је то сам цар Самуило навео у натпису на надгробној плочи посвећеној мајци и брату.А доказ у прилог ове тврдње је да су после изумирања Самуилове лозе,Брсјаци тражили од дукљанског краља Михаила Војислављевића да им пошаље некога за цара,Михаило им је послао свог сина Константина Бодина.


-Самуило,цар,976-1014.
-Гаврило Радомир,цар,1014-1015.
-Јован Владислав,цар,1015-1018.
-Петар Дељан,цар,1040-1041.
-Ђорђе Војтех,цар,1072.
-Константин Бодин,као цар носио име Петар,1072.

Династија Немањића

српски краљеви, дукљански краљеви, српски цареви, бугарски цареви, византијски цареви,

-Стефан Првовенчани,краљ,1217-1228.
-Вукан Немањић, дукљански краљ,+1208.
-Ђорђе Вукановић Немањић,дукљански краљ,1208-1248.
-Стефан Вукановић Немањић,дукљански краљ,1208.
-Константин Тих Асен,бугарски цар,1257-1277, (по женској линији),
-Стефан Радослав,краљ,1228-1234.
-Стефан Владислав I, краљ,1234-1243,
-Срефан Урош I, краљ,1243-1276.
-Стефан Драгутин, краљ,1282-1316.
-Стефан Урош II Милутин,краљ,1282-1321.
-Стефан Владислав II, краљ,1321-1336.
-Ана, (Неда,Доминика),самостална бугарска царица,1330-1337.
-Стефан Константин, краљ,1321.
-Стефан Урош III Дечански,краљ,1321-1331.

ЦАР ДУШАН СИЛНИ

-Стефан Урош IV Душан,краљ,1331-1345.,цар,1345-1355.

Енглеска мапа Душановог царства

Немачка мапа Душановог царства

Наша школска мапа Душановог Царства

 

Стефан Урош IV Душан Немањић, познат и као цар Душан Силни (око 1308 — 20. децембар 1355) је био српски средњовековни краљ (1331 — 1345) и први српски цар (1346 — 1355). Био је син краља Стефана Уроша III Дечанског и отац цара Стефана Уроша В, у народу прозваног Нејаким, последњег владара из династије Немањића.

Душан је са власти збацио свог оца Стефана Дечанског, уз помоћ властеле незадовољне политиком Стефана Дечанског према Бугарској и Византији, након битке код Велбужда. Душан је значајно проширио границе српске државе према југу, све до Коринтског залива, искористивши унутрашње немире у Византији. По освајању великих византијских територија Стефан Душан се 1345. прогласио за цара Срба, Грка (тј. Ромеја) и Бугара, српску цркву је са ранга архиепископије је уздигао на ранг патријаршије, да би га први српски патријарх Јоаникије 1346. крунисао.

Познат је и по доношењу Душановог законика, најзначајнијег српског средњовековног правног акта. Завршио је манастир Дечане, задужбину свога оца, а његова најзначајнија задужбина био је Манастир Светих архангела код Призрена, где се налазио и његов гроб. Без обзира на то, Стефан Душан је једини владар из династије Немањића који није био проглашен за свеца после смрти.

Опеван је у народним песмама.
Његова круна се држи у Цетињском манастиру у Црној Гори.

Фреска из манастирске цркве у Леснову,

О Цару Душану Силном и правој српској историји тек треба да кажу коју реч нови СРПСКИ али и сви други Непристрасни и Самостални историчари истражујући стварно и темељно  а не преписивајући берлинску школу.(има их већ приличан број али им систем ограничава рад, и не могу ништа да промене без обзира што имају веродостојан материјал)

-Симеон Урош,цар,1359-1372.
-Стефан Урош В,цар,1355-1371.
-Јован Урош,цар,1372-1373.
-Константин Дејановић,самозвани цар,1380. (сестрић цара Душана),
-Јован VIII Палеолог,византијски цар,1425-1448.(женска линија),
-Константин XI Палеолог Драгаш,византијски цар,1449-1453. (женска линија),
-Тома Палеолог,титуларни византијски цар,1453-1465. (женска линија),
-Андреја Палеолог,титуларни византијски цар,1465-1502,предао своје титуле.(женска линија),

Династија Балшић

Династија Балшић је имала само једног припадника са титулом краља,

-Константин Балшић (?-1402),син Ђурђа I и Теодоре,самовољно се прогласио за краља у Драчу 1394.године.

Династија Мрњавчевић

-Вукашин Мрњавчевић,српски краљ,1366.-1371.
-Марко Вукашиновић Мрњавчевић,српски краљ,1371-1395.

Династија Котроманића

-Стефан Твртко I Котроманић, краљ,1377-1391.крунисан у манастиру Милешева,на гробу Светога Саве круном Немањића,

-Стефан Дабиша,краљ,1391-1398.

-Јелена Груба,самостална краљица,1395-1398.

-Стефан Остоја,краљ,1398-1404.

-Стефан Твртко II Твртковић,краљ,1404-1409.

-Стефан Остојић,краљ,1481-1421.

-Стефан Твртко II Твртковић,краљ (други пут),1421-1443.

-Стефан Томаш,краљ,1443-1461.

-Стефан Томашевић,краљ,1461-1463.

-Матија Шабанчић,краљ,постављен од Турака,1471.

-Никола Илочки,по женској линији од Котроманића,краљ,1471-1477

 

Цар Јован Ненад

Срби су и пре Сеоба живели у данашњој Војводини

Срби на територији Војводине били су део староседелачког словенског становништва (посебно у Срему), а већи број Срба почиње да се насељава на то подручје почевши од 14. века. Пре почетка турског освајања овог дела Паноније, Срби су чинили готово половину становништва.

Српске владарске куће подизале су многе задужбине на територији данашње Војводине, међу којима се посебно истичу манастири Кусић и Сенђурађ, чији су ктитори били Бранковићи у 15. веку.

Спаљивање моштију Светог Саве на Врачару догодило се након што су Срби у Банату дигли велики устанак и његов лик ставили на ратни барјак – 100 година пре Великих сеоба.

Спаљивање моштију Светог Саве

Седамдесетак година пре Банатског устанка, краткотрајно је том територијом владао самозвани српски цар Јован Ненад, чија се држава две године простирала на целој територији данашње Бачке, већим делом северног Баната и данашњом јужном Мађарском.

Држава Јована Ненада 1526/27.

У историји најпознатији као Јован Ненад, називан је и Црни човек, због једне црне линије коју је имао на телу од десне стране чела до десног стопала. По неким мишљењима пореклом је из рода Црнојевића који су се доселили у Поморишје. На мађарском језику је познат као Фекете Iвáн или Фекете Јовáн, Фекете Ембер, Цсерни Јовáн, Цсернајевицс Iвáн.

 

Владавина

Битком на Мохачком пољу 29. августа 1526. године Турци су уништили војску угарско-чешког краља Лудвига Јагеловића, који је и сам ту погинуо. После ове битке Угарска престаје да постоји као независна држава, а њена територија бива подељена између Турског и Хабзбуршког царства.
Краљ Лудвиг није имао деце, те се Угарска подели на две странке: једна странка изабере за краља Iвана Запољу, угледног угарског властелина, а друга странка прогласи краљем Угарске Хабзбурговца Фердинанда, шурака Лудвигова. У борбу између ових супарника умешао се и вођа српских плаћеника, Јован Ненад, кога су савременици, због црномањастог лица, звали Црни Човек.
Не зна се тачно ко је био Јован Ненад. Он сам је тврдио да је потомак византијских и српских владара. Неки савременици су га сматрали изданком српских деспота, а други човеком ниског рода. Неки извори казују да је рођен у години звери 1492. Постојало је веровање да је од те године (од седамхиљадите по византијској ери, 5508+1492=7000) настао втори век, кад сваког тренутка може да буде пропаст света. Он се одмах после Мохачке битке појавио између Тисе и Дунава на челу једне српске чете, за кратко време протерао је Турке из Бачке и загосподарио над целом Бачком, као и над деловима Баната и Срема. Тиме је створио једну краткотрајну независну државу, за чију је престоницу изабрао Суботицу. На врхунцу моћи, Јован Ненад се у Суботици крунисао за српског цара. За војног заповедника својих чета поставио је вештог војника Радослава Челника, за изасланика код страних владара школованог протестанта Фабијана Литерата, а за палатина и благајника племића Суботу Врлића, родом из Јагодине.

Српско царство Јована Ненада

Војска му је бивала сваким даном све већа и почетком 1527. године бројала је око 15.000 људи. Када су његови противници заузели Суботицу, Цар Јован Ненад је пренео своју престоницу у град Сегедин.
У први мах Цар Јован Ненад је пристао уз Запољу, али угарски племићи, чија је бивша имања по Бачкој присвојио, удаљише Запољу од њега, те он почетком 1527. године пристане уз Фердинанда. Борбе око угарског престола сматрао је Цар Јован Ненад само привременим занимањем, а главним задатком сматрао је борбу против Турака за ослобођење српских земаља. Фердинанд се налазио у првој половини 1527. ван Угарске, припремајући се за борбу против Запоље, који је у то време слао једну војску за другом против Цара Јована Ненада, да га уништи пре Фердинандова доласка у Угарску.
Прву Запољину војску, под вођством Владислава Чакија (Цсакy), поразио је Цар Јован почетком априла, а у покољу погине и сам Чаки. I другу војску краља Запоље, под вођством ердељског војводе Петра Перињија, победио је Цар Јован крајем априла код Селеша (Селешка битка) на Тиси, а Перињи се с муком спасао. Трећа војска, целокупна снага Ердеља и горње Угарске, под вођством Перињија и бискупа Цибака, однесе, крајем јуна, на Седфалском пољу победу над царевим четама. У крвавом покољу паде око 8.000 царевих људи.
У року од месец дана цар се опет прибрао од страшног пораза и попунио је проређене редове својих чета. У то време је ушла у Угарску и Фердинандова војска, те Цар Јован крене њој у сусрет. Успут је свратио у Сегедин, где га из заседе смртно рани пушчаним зрном један Запољин присталица, те цар умре од ране 26. јула 1527. године у Торњошу, недалеко од Сенте. Војска Фердинандова наиђе на слаб отпор, јер су Запољине чете биле проређене и изморене борбом против Цара Јована, те Фердинанд за кратко време протера Запољу из Угарске. После смрти Цара Јована, његова војска се за кратко време расула, што је био крај и његове државе.

Наслеђе

Током времена, Цар Јован Ненад је постао легендарна фигура за Србе. Многи историчари га сматрају зачетником данашње Војводине, а у Суботици му је подигнут споменик са натписом: „Твоја је мисао победила“.
Према Алекси Iвићу (Iсторија Срба у Војводини, Нови Сад, 1929), главна заслуга цара Јована лежи у томе што је он први дошао на мисао да на земљишту јужне Угарске створи засебну покрајину словенског карактера. Он је ту мисао и остварио, те је тиме постао зачетник данашње Војводине. Његовом смрћу, уништена је и његова творевина, али идеја, коју је он унео међу Србе у Угарској, није више могла да се уништи.
Како тврди Веселин Џелетовић (Последњи српски цар - Јован Ненад, Поета, Београд, 2007), од појаве цара Јована Ненада Војводина Српска је увек по својој државотворној мисли улазила у састав Српске Државе. То своје државотворство Војводина Српска је испољавала у оружаним устанцима народа, у плановима и представкама грофа и деспота Ђорђа Бранковића, патријарха Арсенија III Чарнојевића, у представкама и одлукама Народних Сабора, нарочито Темишварског Сабора из 1790. године, на чувеној Мајској Скупштини из 1848. и Благовештенском Сабору из 1861. у Сремским Карловцима.

Споменик цару Јовану Ненаду у Суботици

                                                  Јован Ненад,цар српски,1526-1527.

     Представљао се потомком неколико династија: Немањића, Комнина, Палеолога, Асена, Лазаревића, Бранковића...самовољно се прогласио за цара,али је ипак имао војску и државу подједнако моћну као аустријску и мађарску....убијен на превару од стране Валентина Терека (сина племкиње Цреповић и праунука Мурата I) у селу Торњошу код Суботице...

                                                

Литература

• Веселин Џелетовић, Последњи српски цар - Јован Ненад, Поета, Београд, 2007. IСБН 978-86-86863-00-3
• Народна енциклопедија (1927. год.), чланак написао Алекса Iвић, професор Универзитета у Суботици.
• Др Алекса Iвић, Iсторија Срба у Војводини, Нови Сад, 1929.
• Милан Туторов, Мала Рашка а у Банату, Зрењанин, 1991.
• Драго Његован, Присаједињење Војводине Србији, Нови Сад, 2004.
• Др. Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, књига 1, Нови Сад, 1990.
• Петер Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш, Iсторија Мађара, Београд, 2002.
• Владимир Ћоровић, Iлустрована историја Срба, књига четврта, Београд, 2006.

_________________________________________________________________

Под Турцима смо робовали 345 година – не 500!!!

 

     Ово је једна од најчешће понављаних неистина о историји Срба иако је њу невероватно лако развејати – довољно је само знање математике из другог разреда основне школе и историје из седмог.

Премда је та година била од великог значаја, 1389. нисмо пали под Турке. У деценијама након Косовске битке, Србија је, премда једно време вазал Османлија, била независни ентитет, ништа мање него што је то данас, и под Турке је пала 1459. године, османским заузимањем Смедерева.

За све време робовања Срби су дизали устанке, а дали су и највећи допринос ослобођењу 1718. године, када су Аустријанци ослободили Београд и данашњу Шумадију и васпоставили Краљевину Србију са хабсбуршким монархом као сувереном (Отомани су поново освојили ту територију 1739.), али је онај који је де факто донео слободу Моравској Србији остао познат као “први” 1804. године (са краткотрајним падом између 1812-1815).

Проста математика: 1804 – 1459 = 345.

Као и обично, Срби су мегаломани и иду у сваку крајност, чак и када себе треба оцрнити, па тако под падом видимо 1389. годину, а под ослобођењем формално турско напуштање тврђава 1867.

________________________________________________________________________

Династија Обреновић

-Кнез Милан Обреновић, краљ од 1882-1889. године,

-Краљ Александар Обреновић,краљ од 1889-1903.године,

Династија Петровић Његош

-Никола I Петровић,краљ Црне Горе,1910-1918.

Династија Карађордђевић

-Краљ Петар I Карађорђевић , краљ Србије 1903-1918, краљ Срба, Хрвата и Словенаца 1918-1921,
-Краљ Александар I Карађорђевић , краљ Срба, Хрвата и Словенаца 1921-1929, краљ Југославије 1929-1934,
-Краљ Петар II Карађорђевић , краљ Југославије (1934-1945),

 ::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Презентација књиге о Цару Јовану Ненаду:

Korišćeni su materijali wikipedije.Ali i čitavog niza drugih izvora.

Војводинa, 1941-1944

Карл Савић

Амерички историчар који је 1999. осујетио намере Мартија Ахтисарија да додели одликовање нацистичком официру из Другог светског рата.

 Коста Карл Савић је српско-амерички историчар, академик и писац.  Има диплому политичких наука из Универзитета Мичиген у Ен Арбору, и магистар је  историје на Оакланд Универзитету у Рочестеру, Мичиген и  на Универзитету у Балтимору на Правном факултету у Балтимору, Мериленд. То ја преводим , а ко зна енглески боље ево и биографије...

Carl Savich is a Michigan-based historian. He received his B.A. in Political Science from the University of Michigan in Ann Arbor. He has an M.A. in History and a J.D. in Law. He is a member of the Alpha Zeta Upsilon chapter of the international history honor society, Phi Alpha Theta. He has received an LCP BW American Jurisprudence Award and a Handy and Harmon Academic Scholarship. His work has been cited on the US Holocaust Memorial Museum website in Washington, DC and the Holocaust and Genocide Studies website of the University of Minnesota. His articles have appeared on antiwar.com, balkanalysis.com, kosovo.net, maknews.com, realitymacedonia.com, SND.com, SUC.com, pogledi.com, and rastko.com. He has been a contributor to The Detroit News, The Detroit Free Press, Foreign Policy, Ancient Serbia (Stara Srbija), The Voice of Ravanica, Liberty (Sloboda), The American Srbobran, The Macomb Daily, The Sterling Heights Mirror, and The Oakland Post. His areas of interest and expertise are history, journalism, political science, and law.University of Baltimore School of Law /Oakland University /University of Michigan

http://serbianna.com/columns/savich/

"Велика Мађарска" и геноцид у

Војводини, 1941-1944.

http://www.tvorac-grada.com/knjige/scribd/genociduvojvodini.html

Геноцид и ратни злочини у Србији

 Нацистичка Немачка извршила је инвазију на Југославију ("Операција Казна"), 6.априла 1941. без објаве рата. Био је то прекршај правила и конвенција ратовања. Шест стотина бомбардера и борбених авиона немачке авијације (Luftwaffe) бомбардовало је Београд запаљивим и распрскавајућим пројектилима. Београд је био отворен град, без ваздушне заштите и противваздушне одбране. Уништена су читава стамбена насеља. Процењује се да је у Београду страдало око 17.000 српских цивила током бомбардовања Luftwaffe-a. То је више цивилних жртава него у преходним нацистичким бомардовањима Варшаве, Ковентрија и Ротердама заједно. Тај варварски акт је сам по себи представљао ратни злочин и акт геноцида јер су мете напада били српски цивили и цивилне структуре. Уништење српског народа и државе било је циљ Адолфа Хитлера. Био је то акт геноцида. Нацистички напад на Београд представља до тада невиђен атак на животе цивила.

 Војводину је анектирала Мађарска, и тада је започела кампања погрома над Србима и Јеврејима, која је, различитим интензитетом, трајала до 1944. Већ првих дана окупације, побијено је око 2.500 Срба. Свој злогласни врхунац, кампања је достигла током рације у Јужној Бачкој, јануара 1942. Према подацима Визентал Центра, само у једном дану и само на једном месту, новосадском "Штранду", 23. јануара 1942., припадници мађарских окупационих снага у Новом Саду одвели су 292 Србина и 550 Јевреја (најпрецизнији опис новосадске рације сачинио је новосадски историчар Звонимир Голубовић; о томе више у овом тексту, на местима где се рација детаљније описује - прим.прев.) на обалу Дунава и тамо их натерали да закораче на залеђену површину реке, а потом их усмртили пушчаним хицима у лед који је пуцао. Оне који се нису одмах удавили, убијали су из пиштоља и пушака. У том догађају, као и у свим злочинима током рације у Јужној Бачкој 1942., учествовале су и јединице мађарске војске и Мађарске краљевске жандармерије (Magyar Kiralyi Csendorseg).

"Јужни крајеви" – Delvidek

 Током комадања и окупације Југославије, северни део Србије, Војводина, такође је подељен. Између 11. и 14. априла 1941. Мађарска је окупирала Бачку и Барању (као и Међимурје и Прекомурје), док су, 11. априла, Срем и Банат окупирале немачке трупе. Срем је убрзо анектиран "Независној Држави Хрватској", док су у Банату власт преузели локални Немци, фолксдојчери.

 Један од првих потеза мађарске окупационе власти у Бачкој односио се на депортацију свих Срба, Јевреја и Рома који су досељени после 31. октобра 1918. Ове мере највише су погодиле српско становништво, јер су међу колонистима после Првог светског рата огромну већину чинили управо српски ратни добровољци. На њихово место, довођене су мађарске породице из Буковине и Молдавије. Од 11. маја до 20. јуна, насељено је 13.200 Мађара из Буковине (3.279 породица). Уз то, доведене су и педесет три мађарске породице из Молдавије (161 лице укупно). У куће протераних Срба, усељено је 3.325 Мађара (481 породица). Упоредни резултати пописа из 1931. и 1941., показују да је број Мађара у Војводини у том периоду порастао за 80.000; у процентима, био је то раст са 34,2% на 45,4% Мађара у Војводини. У северној Бачкој, Мађари су чинили 74,7% становништва, док је у Новом Саду њихов процентуални удео 1941. износио 50,4%.

HORTI I HITLER

Немачке "мере одмазде" према Србима

 Према личној наредби Адолфа Хитлера својим командантима, окрутност и немилосрдност према Србима били су главна одредница немачке окупационе политике. Хитлер је желео уништење српског народа и државе. Српски народ је са презиром одбио његову понуду да се прикључи Новом Поретку у Европи. Због тога је следила казна; потпуно уништење Србије и српског народа. Дошло је време да Срби осете Хитлеров гнев. Била је то цена за одбијање послушности Новом Поретку.

 Војна окупација Србије од стране Вермахта била је немилосрдна. Разлика између Србије и осталих окупираних делова Европе била је у томе што се Србија нашла под директном војном окупационом управом. Био је то изузетак у читавој Европи. Немци су свуда успевали да нађу добровољне колаборационисте. Али, у Србији то није био случај. У Србији, било је и отпора и пркоса. Због тога је Хитлер и био толико решен да уништи Србију и Србе, да је прекршио све постојеће међународне законе и норме. Зато је толико и мрзео Србе, истовремено страхујући од њих. Српски отпор је сметао Новом Поретку који је Хитлер желео да створи. Од самог почетка немачке окупације, Хитлер је био решен да предузме све неопходне мере не би ли Србију присилио на послушност Новом Поретку. Све репресивне мере биле су дозвољене против српских цивила, па и оне које су подразумевале ратне злочине и геноцид. Немачке снаге су имале јасне инструкције да угуше и сузбију сваки вид отпора. У Србији, Немци су примењивали тактику државног тероризма; кампању насиља и терора над домаћим становништвом, у циљу насилног наметања послушности и покорности окупатору. Те репресалије су назване "мерама одмазде".

      Један од првих великих ратних злочина и злочина геноцида, немачка војска је извршила у Војводини. Припадници српског покрета отпора убили су једног војника Вермахта а једног тешко ранили, у војвођанском граду Панчеву, северно од Београда. Сходно Хитлеровим наређењима, јединице Вермахта и ЅЅ-одреди (Waffen SS) су одмах предузели акцију. Иначе, "мере одмазде" су се састојале у томе да је за сваког убијеног немачког војника у Србији хапшено по стотину српских, насумично одабраних, цивила. За њих је, по правилу, била предвиђена казна стрељањем, као одмазда за сваки акт отпора предузет од стране српских устаника. Потпуковник Вермахта, Фриц Банделов (Фритз Банделоw), започео је праксу суђења цивилима пред војним судовима, у супротности са свим обичајима и нормама ратног права. То је само један од блатантних примера ратних злочина извршених од стране немачких окупатора. Председавајући судија на суђењима цивилима пред војним судом био је Рудолф Хофман (Rudolf Hofmann), официр (Sturmbannfuehrer) ЅЅ-а, који је на смрт осудио 36 насумично изабраних српских цивила. Спровођење казне започело је 22. априла 1941. када је убијено првих четворо људи. Наредног дана, 22. априла, још четрнаест Срба је постројено уза зид панчевачког гробља и стрељано. Стрељање су извршили припадници Регименте "Велика Немачка" (Grossdeutschland Regiment).
    Постоји чак и серија фотографија тог бестијалног злочина, коју су сачинили сами припадници регименте током стрељања. На једној од фотографија, приказан је немачки војник који "довршава" своју жртву накнадним пуцњем у главу из пиштоља. Ту се виде и остале жртве, испружене уза зид, у локвама крви. Истог дана, на панчевачком гробљу је обешено још осамнаест цивила, укључујући и једну жену. Такође, били су то искључиво цивили, насумично похватани на улицама Панчева и послати на вешала.

       Тела обешених Срба остављена су на вешалима и наредних дана, као "мера застрашивања" окупираног народа. Али, може ли тај варварски и безумни злочин да се објасни као покушај "плашења" Срба? Немци су били веома кратковиди у својој процени субхуманих народа. Нису успели да предвиде да се народи разликују по менталитету; послушност и сервилност ипак нису одлике баш свих. Срби су се одупирали страним завојевачима више од пола миленијума; и отоманским Турцима, и Аустро-Угарској, и Другом Рајху Кајзера Вилхелма у Првом светском рату. Тако је и исход нацистичког терора био управо супротан од онога што се њиме желело постићи. Срби су убијали још више немачких војника, а број устаника је непрестано растао. Војводина и "Велика Мађарска" Од 1941. до 1944. побијено је на хиљаде Срба и Јевреја у Војводини (мађарски ревизионисти ту област називају "Delvidek" - Јужни крајеви). Шајкашка, област у Јужној Бачкој већински насељена Србима, била је поприште многих злочина. Војводина, састављена од Бачке, Барање, Срема и јужног Баната, после Првог светског рата ушла је у састав Краљевине Србије, а затим и Краљевине СХС. Мађарска је, сломом Аустро-Угарске, остала без две трећине територије. Наравно, до тога је дошло јер се Мађарска, као немачки савезник, нашла на губитничкој страни. Победничка правда је задовољена и на мађарски рачун. Али, сва територијална разграничења постижу се управо на тај начин. Чије границе нису уобличене снагом оружја? У сваком случају, један од резултата Версајског мира била је управо илузија о стварању "Велике Мађарске" у којој би се налазио и "Делвидек".
    Да ли је идеологија "Велике Мађарске" валидна и легитимна? Каква је историја Војводине? Прва позната насеља у данашњој Војводини датирају још из времена палеолита и неолита. Током историје, Војводину су насељавали и Трачани, Дачани, Илири и Римљани. Сирмијум (чији се остаци налазе у Сремској Митровици), био је кључно римско насеље и предстража на том простору. Током VI века н.е. , у склопу словенских миграција из источних делова Европе, Словени суи населили и просторе око три реке, Дунава, Тисе и Саве. Мађарска племена су дошла у панонске равнице касније, у IX  веку. Током средњег века, већи део Војводине се налазио у саставу Мађарске. Након турске инвазије на Европу, Срби су почели да се насељавају у Војводини, иако их тамо је било и раније. После пораза мађарске војске од стране Турака у Мохачкој бици 1526. знатан простор данашње Војводине постаје део Отоманског Царства. Банат је прикључен Турској 1552. Из турских руку Војводина прелази у аустријске, почев од Карловачког мира 1699. до мира у Пожаревцу 1718. На Мајској скупштини, одржаној од 13. до 15. маја 1848. у Сремским Карловцима, створена је Српска Војводина. За првог војводу изабран је Стеван Шупљикац, док је Јосиф Рајачић постао патријарх. Војводину су тада чинили Банат, Бачка, Барања и Срем. Након неуспеха револуције из 1848. аустријски цар је је, новембра 1849., признао Српско Војводство и Тамишки Банат као посебну административну јединицу, која је постојала до 1860. Нови Сад, град који је основан 1694., током XIX века је постао највећи српски град у Аустрији, а, као центар српске културе и књижевности добио је и назив "Српска Атина". У ХХ веку, Нови Сад постаје други по величини српски град, одмах након Београда. Тријанонским уговором из 4. јуна 1920. Мађарска се званично одрекла Војводине која је, вољом тамошњих Срба и осталог словенског становништва, ушла у састав Краљевине Србије 1918., а потом и Краљевине СХС. Током међуратног периода, Војводина је била део Дунавске бановине у тој држави. Иначе, Тријанонски уговор су са Мађарском потписале силе Антанте, Енглеска, Сједињене Државе, Француска, Италија и Јапан. Краљевина СХС је имала статус придруженог члана Антанте. Мађарска је имала третман земље-наследнице Аустро-Угарске и поражене непријатељске силе.
     У суштини, Британија, Француска и САД су биле земље које су арбитрарно одредиле изглед међудржавних граница у Европи после Првог светског рата. Напад на таква територијална решења био би заправо напад на целокупан европски поредак у међуратном периоду. Другим речима, међудржавне границе између Мађарске и Југославије нису биле ни на који начин спорне и проблематичне; штавише, биле су међународно признате и могле су бити измењене једино ратом. Управо то је био пут на који се одлучила Хортијева Мађарска. Адмирал Миклош Хорти (Миклос Хортхy вон Нагyбанyа) био је морнарички официр у Аустро-Угарској током Првог светског рата, а премијер Мађарске постао је 1. марта 1920. и владао је земљом до 1944. као регент. На ту позицију је дошао након збацивања бољшевичко-комунистичког режима Беле Куна из 1919. Фашистичка Партија стреластих крстова (Nyilas Keresztes Part) основана је 1937. под вођством Ференца Салашија (Szalasu Ferenc). Немачка је усупила једну трећину окупиране Чехословачке (Прикарпатска Русија, делови Словачке) Мађарској, 1939. То је само појачало апетите мађарских ултра-националиста за стварањем "Велике Мађарске" и запоседањем делова Југославије. 20. новембра 1940. Мађарска је и формално постала чланица сила Осовине, уз Немачку, Италију и Јапан. Велика Мађарска? Целокупна спољна политика Хортијевог режима, била је усмерена на враћање територија изгубљених после Првог светског рата и стварање државе која би, према важећим стандардима међународног права, морала бити третирана као "Велика Мађарска", дакле, у потпуном нескладу са одредбама Версајског мира. Мађарска је, након рата, изгубила две трећине територије и, премна неким проценама, готово половина Мађара се нашла изван граница нове државе. Нема никакве сумње да је Версајски мир представљао акт победника, и наметање победничке правде пораженој страни. Казнена и неправедна природа Версајског мира у многоме је утицала и на избијање Другог светског рата у којем су поражене и незадовољне земље покушале да ситуацију исправе у своју корист. Регион Трансилваније, већински насељен Мађарима, припојен је Румунији. Војводина је постала део Краљевине СХС. Те територије су мађарски националисти доживљавали као своје. Али, иако је Тријанонски уговор био пример диктата победничких сила, његова намера је ипак била да територијално разграничи Мађарску и Краљевину СХС у доброј вери и на праведним основама. Популација Војводине састојала се од 26 етничких група, међу којима су доминирале три најбројније - Немци, Срби и Мађари. Свака од те три групе је имала одређене територијалне претензије, а демографске статистике су свима представљале подједнако оправдање. Проблем је био у томе што су све групе заступљене у Војводини биле насељеничке, а демографски односи међу њима су се мењали у зависности од ситуације и током времена. Наравно, постојала су поручја са српском већином, са мађарском већином (север Бачке) и са немачком већином. Ниједно територијално решење не може у потпуности задовољити аспирације ниједне заинтересоване популације, поготово у етнички мешовитим областима. Сваки пут се појављује нека врста "соломонске дилеме". Дакле, шта чинити? Сећи на пола? Не постоји решење којим је могуће задовољити све стране. Због тога се границе и мењају ратовима и ратном пропагандом, средствима која, како изгледа, још увек нису "изашла из моде". Хортијев режим тежио је "ревизији Тријанонског уговора" током читавог међуратног периода. Један од начина за остваривање тог циља био је и спонзорисање и подршка сепаратистичким и сецесионистичким покретима у Југославији, који су за циљ имали уништење те земље. Сходно томе, Хортијева Мађарска је технички и финансијски помагала усташки покрет Анте Павелића, чији су се кампови за обуку и терористичке базе налазили на територији Мађарске током 1930-их; познат је пример базе Јанко-Пуста, одакле су усташе изводиле терористичке нападе на Југославију. Заједно са Мусолинијем и Хитлером, Хорти је био један од најгласнијих противника Европе створене у Версају 1918., уз захтеве за територијалне уступке и повратак територија изгубљених у Првом светском рату. У Мађарској је усвојен и први "Јеврејски закон" 1938. којим су ограничена и ускраћена права тамошњим Јеврејима. Са циљем да анектира "Делвидек", Мађарска је заузела јасан антисрпски спољнополитички курс. Срби су обележавани као главни кривци за све невоље Мађарске, и прозивани због "отимања старих мађарских земаља". Такође, Хортијев режим је охрабривао и ширио пропаганду запаљивог антисрпског расизма током међуратног периода. Пред сам рат, у жељи да оправда планирану агресију, режим је оптуживао Србе за "зверства која се чине над Мађарима у Јужним крајевима". Пал Телеки (Телекy Пал) , председник мађарске владе, дискредитовао је кампању антисрпске пропаганде као лажног повода за инвазију на Југославију, речима: "... Стали смо на страну ниткова - јер у тобожњим вестима о грозотама нема ни једне речи истине! Ни против Мађара, чак ни против Немаца! Постаћемо лешинари! Најбеднија нација. Нисам то спречио. Осећам се кривим." Телеки је ово написао у свом опроштајном писму Хортију, у којем је изразио своје неслагање са нападом на Југославију. У ноћи између другог и трећег априла 1941. премијер Пал Телеки је извршио самоубиство. Три дана касније, Мађарска је учествовала у инвазији и окупацији Југославије у склопу немачке операције "Казна", чији је циљ био уништење Југославије као државе и Срба као народа. Велика рација у јужној Бачкој Већ у првим данима мађарске окупације и анексије Војводине, побијено је око 2.500 Срба. У жељи да што пре изврши "етничку рекомпозицију" Војводине и стање врати на оно од пре 1918. Мађарска је у Војводини озваничила отворено антисрпску политику. Мађаризовани "Делвидек" је био крајњи циљ. Између 55.000 и 65.000 Срба насељених после 31. окртобра 1918. протерано је из Војводине. Били су лишени свих људских и грађанских права, а имовина им је одузета. Већина протераних је била распоређена у тринаест логора широм Бачке и Барање. Касније, заточени српски цивили су премештани у логоре у Мађарској, где је најзлогласнији био логор у месту Шарвару. Мађарска влада се плашила српског устанка масовнијих размера, какав се догодио и у Србији, што је веома отежавало немачку окупацију али и напад на Совјетски Савез, који се десио 22. јуна 1941. У исто време, након зверстава Хрвата и босанских муслимана над Србима у "НДХ", Срби су подигли снажан устанак и у Хрватској, Босни и Херцеговини, који је, у једном тренутку, озбиљно запретио "Независној Држави Хрватској". Хортијев режим је страховао од "озбиљних српских припрема за устанак против Мађарске". Такође, режим је ширио бројна "упозорења" о "српској опасности"; Срби су доживљавани као "непријатељи" а са могућношћу српског отпора и устанка, мађарска власт је оперисала као са делом "српске националистичке завере". Јевреји су доживљавани као "српски саучесници". Током јесени 1941. српски герилски одреди су извршили више саботажа мађарских војних и привредних објеката и постројења, што је послужило као доказ за тезу о "српској опасности". Крајем 1941. започета је пропагандна кампања мађарске окупаторске власти о предстојећем "српском устанку" и наводном "крвавом Божићу за Мађаре и Немце" у Бачкој. Циљ те кампање било је изазивање панике међу Немцима и Мађарима, због "покоља" које су Срби наводно планирали да изврше над њима на почетку своје "побуне", на православни Божић 1942. Од 4. до 30. јануара 1942. у Јужној Бачкој је извршена "велика рација" током које су мађарске снаге убиле најмање 3.928 људи - 2.662 Срба, 1.103 Јевреја и 163 жртве из редова осталих етничких група. Као непосредно оправдање за рацију послужио је догађај из 4. јануара, када је једна мађарска патрола открила групу од 40 српских устаника (партизански одред), скривених на салашу Гавре Пустајића у околини села Жабља. Њих су, после борбе, савладали бројно надмоћнији мађарски жандарми, војници и наоружани цивили. Део устаника је убијен током борбе, а остали су ухваћени и, касније, стрељани. Зверства против српских и јеврејских цивила започета су истог дана, у Жабљу, који је био и центар рације у Шајкашкој (делу Јужне Бачке већински насељеном Србима). Рација је настављена злочинима у Чуругу а потом и у другим селима Шајкашке. Српски и јеврејски цивили, мушкарци, жене, деца и старци, постали су жртве кампање мучења, силовања и убијања. Масакрима и зверствима командовали су и усмеравали их политички и друштвени лидери локалних Мађара и (у мањој мери) Немаца, уз учешће католичког свештенства. У Шајкашкој је убијено најмање десет српских православних свештеника
       . У селу Мошорину, убијен је православни протојереј (Светозар Влашкалић). Ferenc Feketehalmi-Cajdner (Feketekhalmy-Czaydner Ferenc), заповедник Петог (сегединског) корпуса мађарске војске, свакако је био један од најодговорнијих и најутицајнијих мађарских званичника директно умешаних у рацију. Крајем 1941. (28. или 29. децембар), Цајднер је посетио Епископа бачког Иринеја (Ћирића), али епископ није био у свом седишту. Осмог јануара 1942. Цајднер је поново посетио епископа. Овога пута, заповедник окупационе захтевао је од православног епископа да напише "апел" којим позива српски народ на "лојалност" мађарским властима. Цајднер је донео већ откуцан текст, који је епископу Иринеју "препоручио" као "оквир за епископов сопствени апел". Цајднер је рацију објаснио као одговор на активности "побуњеника". Епископ Иринеј је отишао на аудијенцију код Миклоша Хортија у Будимпешту, 10. (или 11.) јануара и уложио протест због кампање систематског убијања српских и јеврејских цивила. Хорти је одговорио да "не зна ништа о томе". У сваком случају, епископ Иринеј је одбијао да напише "апел" који је Цајднер тражио. Али, 20. јануара, једног од епископових заменика, протопрезвитера Николу Драгојлова, мађарска полиција је спровела код Цајднера. Епископ Иринеј је, практично, био уцењен Цајднеровом претњом (коју је Драгојлов морао да му пренесе): "Апел мора бити написан одмах, иначе ћу морати да предузмем најстрожије мере против српског народа". Апел је просто изнуђен још једном Цајднеровом претњом да "уколико ваш епископ напише апел и пошаље ми га, то може много ублажити судбину вашег народа". Суочен са таквим претњама, епископ Иринеј је морао да попусти и напише апел (који се и тада много разликовао од онога што је Цајднер захтевао). Мађарске власти су, 9. јануара, донеле одлуку о "специјалним безбедносним мерама". Србима је забрањено да путују, преостали запослени Срби у државној служби добили су отказе, особама српске националности могла су се запленити лична документа... Они Срби који су, својим професијама или личним угледом, сматрани за посебно утицајне у локалним заједницама, били су стављени под надзор или затворени; правници, адвокати, учитељи, професори, свештеници... У Будимпешти је, 12. јануара, одржан састанак највиших мађарских званичника, којем су присуствовали и министар унутрашњих послова Ferenc Keresteš Fišer (Fischer Ferenc Kerestezs), министар одбране Карољ Барта (Bartha Karoly) и шеф генералштаба Ференц Сомбатхељи (Szombathely Ferenc) и на којем је донета одлука о "проширењу рације" и изван Шајкашке, укључујући и највећи град у Војводини, Нови Сад, који је у предратном периоду имао око 80.000 становника. Циљ је био да се сломи свака могућност српског отпора. Мађарски премијер Ласло Бардоши (Bardossy Laszlo), је био обавештен о одлуци, која је и објављена пар дана касније, 15. јануара, наређењем које је издао Sombathelyi.
      Не може се избећи закључак да је основни мотив читаве акције био проширивање кампање терора над Србима. Након проширења свог делокруга, рација је обухватала простор омеђен Дунавом и Тисом, а укључивала градове и места Нови Сад, Пашићево, Петровац, Србобран, Гајдобра, Товаришево и Стари Бечеј. Када је рација у Шајкашкој званично окончана, 19. јануара, број жртава, и то искључиво цивилних, био је 2.425. Од тог броја, било је 2.183 Срба, 154 Јевреја, 64 Рома, 29 Русина, 3 Мађара, 1 Немац и 1 Чех. Према полу, међу жртвама је било 1.425 мушкараца, 450 жена, 300 деце млађе од осамнаест година (од чега преко 90 млађих од дванаест година) и 250 старијих особа оба пола. Убијено је десет православних свештеника и један јеврејски рабин. Према професији, ако све убијене жене (или огромну већину њих) убројимо у домаћице, а претпоставимо и да је међу мушкарцима био знатан број земљорадника, листа занимања осталих жртава изгледа овако: 324 занатлија, 119 ученика, 50 чиновника., 20 учитеља, 18 студената, 15 општинских бележника, 14 лекара и 11 адвоката. Српски и јеврејски цивили (и, у неким случајевима, и људи других националних припадности) су насумично одвођени из својих кућа, са улица и са радних места, као и са породичних окупљања (Божић, свадбе, славе...) а затим су затварани, мучени и убијани... "Хладни дани": рација у Новом Саду Рација у Новом Саду почела је 21. јануара, када су мађарске трупе опколиле град и блокирале све излазе из њега. Уведен је полицијски час, а Срби и Јевреји су масовно хапшени и одвођени пред "Идентификациони одбор" (практично, преки суд). У току прва два дана рације у Новом Саду, 21. и 22. јануара, убијена је 41 особа. Био је то почетак "хладних дана", систематске кампање погрома над новосадским Јеврејима и Србима. Следећег дана, 23. јануара, убијено је најмање 1.300 грађана Новог Сада. Догодио се, у Новом Саду до тада невиђен, излив антисрпског и антијеврејског расизма и мржње. Срби и Јевреји су убијани широм Новог Сада, у својим кућама, становима, двориштима, на улицама... Многи злочини су се догодили у Руменачкој, Милетићевој, Стрељачкој, Дунавској и осталим градским улицама, на Трифковићевом тргу, на фудбалском игралишту НАК-а, на Успенском православном гробљу, у касарни у Улици Војводе Бојовића... Ипак, најмасовнија и најмонструознија убиства десила су се на Штранду, популарној градској плажи на Дунаву. Тог дана, жива у термометру падала је до -25С, а Дунав је био залеђен. Стотине (можда и хиљаду) Јевреја и Срба су доведене на залеђени Дунав, постројене у редове и убијане, стрељањем или пуцањем у потиљак. Међу жртвама је, као и у Шајкашкој, било деце, жена, мушкараца, старих особа... Дунавски лед је разбијан пуцњима из пушака и гранатама, а тела жртава су потом бацана у реку. Много изобличених лешева је испливавало на обалама Дунава тих дана око Новог Сада. Такође, много тела је пронађено и низводно, све до Београда. Лешеви су проналажени и недељама након масакра. Све у свему, више од 1.300 људи је побијено 23. јануара. Према етничкој припадности, жртве су припадале следећим групама; 813 Јевреја, 380 Срба, 18 Мађара, 15 Руса, 13 Словака, 8 Хрвата, 3 Немаца, 2 Русина, 2 Словенаца и 1 Муслиман. Према полној и старосној структури, међу жртвама је било 492 мушкараца, 418 жена, 168 деце и 177 старих особа. Убијено је седам православних свештеника и један јеврејски рабин. Уколико поново претпоставимо да су убијене жене биле углавном домаћице, професије осталих жртава биле су следеће; 126 трговаца, 100 занатлија, 81 ученик, 77 чиновника, 22 лекара, 20 адвоката, 19 студената, 12 инжињера, 6 професора, 5 апотекара, 5 учитеља, 3 новинара и 2 академска сликара. Рација у Новом Саду је заустављена тог дана, око 16 часова. Неколико стотина ухапшених цивила је пуштено. Наредба о заустављању рације спасила је још око 450 људи сигурне смрти, а око стотину жртава је војним камионима спроведено на стратиште на Штранду непосредно пред издавање наредбе. Један од истакнутих Мађара који је и после тог ужасног злочина тражио правду за жртве и казну за починиоце био је Ендре Бајчи-Жилински (Bajcsy-Zsilinsky Endre), члан Странке малих поседника и посланик у мађарском парламенту. Жилински је, иначе, осуђивао политику насилне мађаризације Војводине и покушавао да изгради мост сарадње између мађарског и српског народа. Обешен је у време њилашке диктатуре, у децембру 1944. у градићу Шопронкехиду на западу Мађарске, и то баш по наређењу Френца Фекетехалми-Цајднера, једног од директно најодговорнијих мађарских званичника у масакрима у Јужној Бачкој. Рација у Бечеју Последњи у низу јужнобачких градова који су страдали у рацији, био је Бечеј, у којем је убијено 248 људи. Рација је почела 26. јануатра, а окончана је три дана касније, 29. јануара. По националности, међу убијенима је било 135 Јевреја, 110 Срба, 1 Чех, 1 Словенац и 1 Хрват. Према полно-старосној структури, међу жртвама је било 128 мушкараца, 86 жена, 19 старих и 15 деце. Према професијама жртава, зна се да је, поред осталих, убијено 45 трговаца, 16 занатлија, 14 чиновника, 11 ученика, 5 адвоката, 4 лекара и по један професор и инжињер. Судећи по најпрецизнијим расположивим подацима (доступним у књизи "Рација у Јужној Бачкој 1942." Звонимира Голубовића - прим. прев. ), укупан број жртава рације у Јужној Бачкој (села Шајкашке, Нови Сад, Бечеј...) процењује се на 3.928. Огромна већина лешева жртава побијених у рацији побацана је у реке Тису и Дунав. (Изузетак је једно село у Шајкашкој, Мошорин, где је сахрањено око 100 жртава.) Од око 1.300 тела извађених из река или пронађених дуж речних обала, њих десетак је идентификовано по имену, док су остали сахрањени без икакве ознаке о својим идентитетима, пореклу, припадности... Око 2.600 лешева завршило је ко зна где, ношено речним струјама. Зна се да су тела неких жртава доспевала дубоко на територију Румуније, али за огромну већину убијених, место вечног починка остало је непознато. СС Дивисион Принз Еуген - Банатски фолксдојчери Пред Други светски рат, немачка популација у Србији бројала је до 700.000 људи, који су били настањени углавном на подручју Баната. Немци (који су се у Банату називали и Volksdeutsche i Dunau-Schwaben) су на тај простор насељени за време аустријске царице Марије Терезије (1740-1780), из области Шварцвалда, у југозападној Немачкој, познате и под именом Швабија (Сwабиа, Сцхwабен, вероватно према имену германског племена Суеби или Суеви). Немачки насељеници на простору данашње Војводине били су земљорадници, који су очистили и поново припитомили опустело обрадиво земљиште којег је, након протеривања Турака од стране Евгенија Савојског, у Банату било много. Након Пожаревачког мира у јулу 1718. Банат и већи део Војводине долази у посед Хабзбуршког Царства на челу са Карлом VI . У међуратном периоду 1918-1941, немачко становништво у Србији је, попут мађарског, уживало пуна грађанска и културна права, имало школе на свом језику као и политичке представнике на свим нивоима власти, од локалне до државне. Од 1920. Немци су имали и сопствену националну организацију, Швапско-немачки културни савез (Schwabisch-Deutscher Kulturbund). По завршетку рата, комунистичка влада Југославије оптужила је Немачку због предратног организовања немачке мањине у Југославији. На Нирнбершком процесу, један од огранака "Хитлерове омладине" (Hitlerjugend) оптужен је од стране совјетског тужиоца због организовања немачке "пете колоне" у Банату. У нирнбершкој оптужници је прецизирано да су: "Влада Трећег Рајха и Хитлерова партија у тајности организовале немачку мањину. Насељена у Југославији још у време аустријских императора... ова заједница је имала своју масовну националну организацију... Од те организације, али и од југословенских Немаца уопште, нацисти су створили војни и политички орган за уништење Југославије." Балдур фон Ширах(Baldur von Schirach), вођа "Хитлерове омладине", одбацио је наводе о умешаности Немачке у организовање "пете колоне" Немаца у Србији. Али је признао: "Знам да је било младих Немаца у Југославији... они су се осећали делом ‘Хитлерове омладине’ и... радосно су дочекали немачке трупе". Јакоб Авендер (Jacob Awender), Немац из Панчева, хирург, био је оптужен због заступања идеја "свеобухватне и потпуне нацификације" Културбунда, које је излагао у панчевачком листу на немачком језику "Пантсцхеwоер Пост". Такође, оптужба против Авендера се односила и на његов рад на стварању националистичких немачких организације са циљем припајања Баната Немачкој. Биле су то организације попут "Активне омладине", која је касније прерасла у "Обновитеље" (Erneuerer). Оптужба га је теретила и за претварање Културбунда у нацистичку организацију, према упутствима и наређењима званичника Хитлерове партије из Штутгарта. Такође, у Војводини су оснивани и нацистички штабови и именовани гаулајтери. Даље, оптужба је војвођанске Немце теретила и за "оснивање паравојних хитлеровских организација". План немачке владе је био и укључивање војвођанских Немаца у Wаффен ЅЅ. Тај план је развио Готлоб Бергер (Gottlob Berger), шеф главног штаба ЅЅ-а, и организатор регрутације за Wаффен ЅЅ. Бергер је свој план послао Хајнриху Химлеру (Heinrich Himmler) на одобрење. План је усвојен и, 1. марта 1942. стигло је одобрење да се формира "Добровољачка планинска дивизија", састављена од фолксдојчера - Немаца из Србије и других балканских земаља. "Кичму дивизије" чинили су Немци из српског дела Баната, од којих су многи били активни и резервни официри и војници предратне југословенске војске. "Заштитни одред" (Selbstschutz), под контролом ЅЅ-а, а такође састављен из редова банатских фолксдојчера, био је језгро новоформиране дивизије. Химлер је 1943. објавио одлуку о увођењу редовног војног рока за фолксдојчере из Србије. Процењује се да је у Wаффен ЅЅ-у служило око 21.500 Немаца из Србије. Седма планинска добровољачка дивизија "Принц Еуген" била је смештена у Панчеву. Формирање дивизије трајало је између априла и октобра 1942. Командант дивизије "Принц "Еуген" био је румунски Немац Артур Флепс (Артур Пхлепс), официр ЅЅ-а (SS Gruppenfuehrer) и Wаффен СС-а (Генераллеутнант). Флепс се истакао на Источном фронту у Русији 1941., као припадник ЅЅ-дивизије "Викинг" (SS Panzer Division “Wiking”). Дивизија "Принц Еуген" је бројала 21.102 војника. Док су официри били углавном Немци из Немачке, већина добровољно пријављених војника долазила је из редова Немаца из Црбије и још неких балканских земаља. Свој први већи ратни окршај "Принц Еуген" је имао са одредима српске устаничке гериле под вођством генерала Драже Михаиловића, у октобру 1942. на Копаонику. Међу припадницима дивизије "Принц Еуген" била је позната чињеница да су њихови највећи непријатељи управо српски устаници и герилци. О томе сведочи и песма коју су певали:
"Принц Еуген, племенита војска,

 тући ће се са Србима,

 отпадничком дружином!

 И много српских лобања,

 и много српских девојака,

 под нама ће пасти..."

(Текст ове песме превели смо са енглеског, и не поседујемо немачки оригинал - прим.прев.)

        Према пресуди Нирнбершког суда, сви припадници Wаффен СС-а проглашени су кривима за злочине против човечности и за ратне злочине. Ласло Бардоши, мађарски премијер од 1941. до 1942. осуђен је, на процесу у Мађарској (29. октобра 1945.) због масакра у Новом Саду 1942. Обвешен је 10. јануара 1946. Мартин Золди (Золдy Мартин) и Јожеф Граши (Грассy Јозсеф), изручени су Југославији где су осуђени на смрт. (О суђењима кривцима за рацију, више се може сазнати у књизи "Рација у јужној Бачкој" З. Голубовића - прим. прев.) Колективна казна После рата, војвођански Немци су депортовани. Организовани су логори за фолксдојчере у Книћанину и Банатском Брестовцу. У масовној гробници у Книћанину се, према неким изворима и наводима, налазе тела до 12.500 Немаца, преминулих услед логорског живота, послератне глади, епидемија...
      Титов комунистички режим је, према одлуци из 1944. одузео држављанство југословенским Немцима, запленио њихову имовину и лишио их бирачког права. Ти поступци су објашњавани као мера "колективне казне" за немачка зверства и убиства широм Југославије током рата. Имовина Немаца је уступљена насељеницима из Босне и Херцеговине, Хрватске и Црне Горе, који су се доселили у регион.
     У стварности, било је то само настављање давно започетог круга "колективне казне" коју су, у великом броју случајева, плаћали недужни цивили, насумично одабрани да испаштају злочине које су починили други људи. "Велика Мађарска" и "Велика Албанија" Између Војводине и Косова и Метохије постоје јасне паралеле и то није случајност.
    Аутономни статус Војводине створили су комунисти 1946. са јасном намером да ампутирају део територије Србије и сведу Србију на што мању меру. Из истог разлога, и Косово и Метохија су добили статус аутономне покрајине. Циљ комунистичке диктатуре био је, у оба случаја, исти; уништавање доминације Србије по принципима "завади па владај"-политике. Још од 1946. постоје разни притисци за припајањем Војводине "Великој Мађарској" као и за стварање "Велике Албаније" заузимањем Косова и Метохије. Ова два питања су међусобно преплетена. Према одредбама комунистичког Устава СФРЈ из 1974. снага аутономног стауса Војводине и Косова била је једнака републичком статусу и давала, на федералном нивоу, исту вредност гласовима тих аутономних покрајина као и гласу Републике Србије. Свака суверена земља има право да спречи ту врсту "пузећег" сепаратизма и сецесионизма. Штавише, Сједињене Америчке Државе су водиле Грађански рат (1861-1865) да би спречиле исту такву врсту сецесије и "аутономије" којој су тежиле Јужне Државе Конфедерације. Влада Сједињених Држава је укинула такозвана "права држава" (state's rights – између осталог, према идејама америчких “очева оснивача” као и по одредбама Устава САД, свака од америчких савезних држава има право на самоопредељење; то је било искоришћено као легални основ држава Југа за стварање Конфедерације, што је изазвало сукоб са централним властима и довело до Грађанског рата 1861-65. - прим.прев.). Али, људи који се позивају баш на те традиције, убеђују нас да су "балканизација" и сецесија/сепаратизам - добре ствари.
        Ако су сецесија и аутономија толико добре, због чега је онда влада Сједињених Држава одбацила "права држава" после Грађанског рата? Фундаментална компонента националног суверенитета је право да спречи сецесију и сепаратизам на етничкој и религијској основи. Управо то је урадила и југословенска влада 1989. када је Војводину и Косово реинтегрисала у Србију, државу чији делови. Ако је сецесија толико добра, због чега Сједињене Државе нису дозволиле Конфедерацији право на одвајање и стварање независне државе? То је управо запањујући и поражавајући пример ароганције и дволичности. Војводина је, године 2004., препуна српских избеглица из Хрватске, Крајине, Босне и Херцеговине, Словеније и са Косова. Такође, многи војвођански Срби вуку своје породичне корене од ранијих српских избеглица са Косова, који су сеобама успели да избегну масакре од стране муслимана - османских Турака и Албанаца. У сеоби из 1690. под Патријархом Арсенијем ИИИ Чарнојевићем, Војводину је населило 37.000 српских породица са Косова и Метохије. 1737. под вођством Патријарха Арсенија IV Јовановића, догодила се друга велика сеоба Срба који су напустили Косово и Метохију у страху од геноцида турских и албанских завојевача. Према попису из 2002., у Војводини живи 2.031.992 становника, што није значајна промена у односу на 2,013,887 становника из претходног пописа, из 1991. Према резултатима пописа из 2002. Срба у Војводини има 1.321.807, или 65.05% становништва. У Војводини живи и 290.207 Мађара (14.28%). Такође, и 56.637 Словака (2.79%), затим 56.546 Хрвата (2.78%) док остале етничке групе чине 15.10% укупног становништва покрајине. У званичној употреби је шест језика: српски, мађарски, словачки, румунски, хрватски и русински. Војводину насељава 26 етничких и националних заједница. Нови Сад је централни и највећи град у покрајини, док је Суботица (мађарски Szabadka) други град по величини. Лобистичке групе у САД, попут Мађарско-америчке коалиције (Hungarian-American Coalition) и Центра за мађарско-америчку конгресну сарадњу (Center for Hungarian-American Congressional relations - CHACR) су појачале активности на придобијању подршке званичне америчке државне политике у циљу стварања веће "аутономије" за мађарску мањину у Војводини; те активности су у очигледној подударности са пропагандним обрасцима претходне америчке администрације у случају Косова. Да не буде забуне, такве лобистичке групе су, у многим случајевима, чврсто повезане са официјелним институцијама, и често се дешава да и делују управо као својеврсне претече званичне политике. Конце заправо вуче влада САД. Оптужбе и наводи о "угрожености" мађарске мањине у Србији из 2004. заправо су представљале "пробни балон". Наравно, била је у питању најобичнија пропаганда из које није могло ништа да се докаже. Али, та врста "дипломатских загревања" обично представља својеврсну "генералну пробу" државне (америчке, у овом случају) тактике и стратегије у наредном периоду. 

       Да ли је Војводина ново Косово? У сваком случају, изгледа да САД не би имале ништа против таквог исхода. Базе америчке војске и НАТО-а тада би биле постављене у Војводини, амерички економски интереси би преплавили "независни" Vajdasag или Delvidek, МcDonald’s, Burger King, Pizza Hut  и Кentucky Fried Chicken би отворили нове ресторане у Ујвидек-у, а Џорџ Сорош и Међународна кризна група (International Crisis Group - ICG) би увели "демократију" и "економске реформе" пљачком и преузимањем економских ресурса у региону. Ни Томас Лантош не би много заостајао. Али, колико је заиста вероватна реприза косовског сценарија у Војводини? Мађарска популација је у мањини, тако да пропаганда попут оне коришћене у случају Косова - о "угроженој већини" - овога пута не би функционисала. Срби чине 65% становништва Војводине, дакле већински део. Мађари, за разлику од Албанаца, имају опадајуће демографске трендове, тако да Џорџ Сорош и ИЦГ не би могли да се ослоне на демографију а ла Косово као на повод за призивање "хуманитарне интервенције". 

 Шта је са кршењем људских и грађанских права? Зар Мађари у Војводини нису угрожени? Зашто се амерички "хуманитарни интервенционизам" и "милитарни хуманизам" не би ослонио на те пропагандне обрасце? Зато што мађарска мањина у Војводини ужива потпуна и једнака права као и сви остали; Мађари имају сопствене школе а мађарски је један од званичних језика.

 На који начин Сједињене Државе могу у Војводини да направе сценарио сличан косовском? Стратегија би се могла састојати у стварању веће "аутономије", а можда чак и Републике Војводине", која би потом била охрабривана на отцепљење; отприлике по истом моделу који се данас примењује у Црној Гори. Дивиде ет импера. Подели па владај.

 То је политика навођења различитих народа и религија на међусобне сукобе и стварања етничких, расних и верских непријатељстава, чак и тамо где их раније није било. И баш то је опасност са којом се суочавамо. Разни манипулатори нас усмеравају у правцу мржње према овој или оној етничкој, религијској или националној групи, чијем бисмо уништењу, сходно наметнутим обрасцима, требали да "тежимо". Али, једину корист из тога и имају управо они који нам намећу те обрасце. Константно и непрестано водимо лажне и измишљене ратове којима утерујемо "демократију", спречавамо "геноцид", "хуманитарно интервенишемо", а све то само да бисмо ову или ону етничку или верску заједницу видели као "непријатеља". Бивамо изманипулисани попут пудлица. Али, најодвратније у свему томе је што се то назива "слободом". Дакле, имамо "слободу" да будемо бесловесни попут крда. Задовољни смо зато што можемо да имамо најновији модел ДВД-плејера увезен из Кине, да купимо нови џип и све Биг Мац-ове које можемо да поједемо. Али, морали бисмо да се упитамо ко заправо стоји иза производње лажних повода за етничке и верске сукобе? Коме је у интересу да окрене један народ против другог народа? Једну религију против друге?

 Сједињене Државе водиле су политику разбијања Југославије и стварања подређених државица, што им је омогућило контролу Балкана. Заправо, једино су моћ и утицај у питању. Растакањем Србије, само би се још више ојачало војно, политичко и економско присуство Америке на Балкану. МcDоnаld’s ресторани би ницали као печурке после кише, нудећи Big Маc и freedom fries (популарни помфрит, Френцх фриес, је, након критика интервенције САД у Ираку 2003. од стране Француске, широм америчких ресторана бивао преименован у "фреедом фриес"; фреедом - слобода -- прим.прев.). "Ослобођени" народи ће добити "слободу" да купују јунк фоод (брза храна; јунк - смеће -- прим.прев.) и свако друго смеће које пожеле. Имаће "слободу" да једу ту храну, "слободу" да стекну вишак килограма и да умру од срчаног удара пре четрдесете, "слободу" да буду арогантни и бесловесни. Таква врста економског интереса могла би бити значајан мотив америчке стратегије у стварању "Велике Мађарске". 

 Али, измишљотине о "геноциду" и "холокаусту", коришћене у случају Косова, овога пута не би могле успети. Чак ни америчка пропаганда и технологија информативног рата не могу то постићи, нарочито откад се разоткрила пропагандна лаж о "геноциду" на Косову 1999. Да ли би ико опет насео на смицалицу о "геноциду"? Зар је било ко баш толико неук?

 Пропагандна машинерија у Америци би морала да буде невероватно довитљива па да успешно репризира подметачине о "геноциду", "холокаусту" и "етничком чишћењу", које је успела да лансира у случају Косова. Али, чини се да је америчка политика пронашла ефикаснији начин применом "црногорског модела". Прво, дочепати се веће "аутономије", затим статуса републике а потом "независности", сецесије и сепаратизма. То је лице данашњег Новог Светског Поретка. И то је права природа америчке "демократије" и "слободе".

ЗАХВАЛНОСТ АУТОРА

 Књига професора Звонимира Голубовића "Рација у Јужној Бачкој 1942. године" била је примарни извор података везаних за "Велику рацију". Овим путем му захваљујем на уступању података из његових непроцењиво важних и недовољно познатих истраживања на тему тог готово непознатог аспекта историје Холокауста и Другог светског рата.

Захвалност за фотографије:

Немачком историјском музеју из Берлина;

Историјском музеју Војводине из Новог Сада; 

Америчком меморијалном музеју Холокауста из Вашингтона.

 _____________________________________________________________________________

ПРИЈАТЕЉСТВО!!!

а

НЕ:

историја је учитељица,текст говори пуно,  немам коментар... а ви читаоци можете ...