Укупно приказа странице

петак, 01. март 2013.

Милош С. Милојевић - највећи српски историчар




Милош С. Милојевић

портрет из 1880. године




              Највећи српски историчар (незванично)




Користио сам делове Википедије, слободне енциклопедије http://sr.wikipedia.org/sr/Милош_Милојевић , и друге изворе које наводим у тексту. Молим читаоце да непистрасно просуде о неправди која је учињена нашем великану за кога већина Срба није ни чула, а камоли учила јер то не одговара антисрпским елементима (унутрашњим и спољним)


                                                                  Општи подаци

Датум рођења            16. октобар 1840.
Место рођења            Црна Бара (Кнежевина Србија)
Датум смрти  24. јун 1897.
Место смрти  Београд (Краљевина Србија)


Милош С. Милојевић (Црна Бара, 16. октобар 1840 — Београд, 24. јун 1897) је био српски историчар, политичар и писац.

Биографија

Рођен је у Црној Бари 16. октобра 1840. године. Отац му је био свештеник. Гимназију је завршио у Београду, где је 1862. године дипломирао. Студирао је на Филозофском факултету у Москви.Подстакнут усвојеним знањима, први пут се јавно оглашава 1866. године чланком Пропаганде у Турској, обзиром да су Срби у то време још увек под страном влашћу.

Основао је и Друго одељење Богословије за које пробира студенте из свих српских крајева под Турцима и хитно их спрема за учитеље и свештенике у неослобођеним крајевима. Кроз ту школу је прошло око триста студената, и убрзо, по захтеву Милојевића, под његовим надзором стварају се Добровољачки и Устанички одреди чији је војнички допринос био немерив /Ј. Х. Васиљевић/ у време српско-турског рата 1876-1878, када се и сам истакао као командант добровољаца. Отуда и књига Српско-турски рат 1876-1878. г.

Умро је 24. јуна 1897. године у Београду и сахрањен на Новом гробљу. Добар део свог живота и рада посветио подизању националне свести у српском народу.



Критика објављених радова

После Српско-турског рата 1876–78, Милојевић је путовао по српским крајевима који су остали под турском влашћу. Ширио је националну пропаганду и сакупљао народне песме и старе рукописе. Саставио је збирку песама Песме и обичаји укупног народа Србског.

 Стојан Новаковић и Милан Кујунџић Абердар су као добри следбеници Бечко-Берлинске школе радили све на томе да ометају и омаловаже овог нашег највећег историчара и на његовој штети и целог српског народа прекроје историју по жељи наших непријатеља коју данас учимо...
Али истина кад-тад нађе свој пут па прочитајте материјал који сам пронашао па просудите сами…

ДЕЛА:
 Српске земље Милоша Милојевића
Одломци историје Срба и српских - југославенских - земаља у Турској и Аустрији, Београд, 1872.
Песме и обичаји укупног народа српског
Путописи дела праве - Старе Србије
Наши манастири и калуђерство
Прва дечанска хрисовуља
Друга дечанска хрисовуља
Призренска тапија
Правила свете Петке параскеве српске
Правила светом Симену српском
Општи лист из Патријаршије Пећске
Одговор на измишљотине у 10 и 12 броју Будућности, под именом: Наша агитација на исток
Преводи
Обичаји великоруса - превод са руског
"Maljuta Skuratov", у 2 књиге
У рукописима је оставио
Путописе (девет свезака)
Четврта књига песама и обичаја
Немањића
Одломци историје Срба и српских - југославенских - земаља у Турској и Аустрији

Милош Милојевић је у својој књизи „Одломци из историје Срба“ дао списак српских владара тј. „српских царева“, који су владали Србима. Притом је обухватио владаре све од Свевлада па до Стефана Немање, и надаље, од којих многи нису носили титулу цара; међу њима има и кнежева, великих жупана, краљева и деспота, али само они владари коју су српског порекла и који се сматра да су имали највише достојанство међу српским племством.

Милојевић у Србе убраја и Готе, које сматра Лужичким Србима, па стога свој списак српских владара започиње готским тј. лужичко-српским владарима, и од њих изводи владарске династије које су владале Србима тог времена.

Списак побраја све владаре који су владали све до пропасти српске деспотовине, па и оне српске владаре који су у оквиру Аустро-угарског царства владали над Србима.
Извори
^ а б в г Раденковић, Љубинко (2005). „Кривотворење фолклора и митологије: Неки словенски примери“. Зборник Матице српске за књижевност и језик (Нови Сад: Матица српска) 53 (1–3). с. 34–36
^ Историјска библиотека: Милош Милојевић
^ Как бе посърбен гр. Пирот
Спољашње везе         Портал Биографија
            Портал Историја

Биографија на сајту САНУ
Биографије аутора, Свевлад
Милош С. Милојевић: Историја Срба српских - југословенских - земаља у Турској и Аустрији (одломак)
Владимир Стојанчевић: Милош С. Милојевић и његов „Путопис“ о Косову и Метохији
Ратна архива Милоша С. Милојевића
ПЕСМЕ И ОБИЧАИ УКУПНОГ НАРОДА СРБСКОГ ПРВА, Милош С. МИЛОЈЕВИЋ
Историјска библиотека: Милош Милојевић


*******************************************************************

Инж. Дејан С. Шуњка

 МИЛОШ С. МИЛОЈЕВИЋ
Живот и дело


     ''Рећи ћу само толико: српска мајка није родила сина као што је родила Милоша Милојевића. Слава му!'' Не знамо чије су ово речи, али знамо да су изговорене на сахрани Милоша С. Милојевића (1840. – 1897.), српског историчара, професора, етнолога, путописца и почасног добровољачког капетана из српско – турских ратова 1876. – 1878.

     Књига о његовом животу и делу изашла је у издању нишке Сербоне, друштва за научно истраживање најстарије историје Срба. Судбину заборављеног ''српског Херодота из Црне Баре'' осветлио нам је председник Друштва, социолог и историчар др Радомир Р. Ђорђевић, а национално – пропагандну активност М. С. Милојевића, међу Србима иза турске границе, лепим стилом описао нам је млађи лесковачки историчар Драгиша Костић. На крају књиге, прилог о његовим Путописима кроз Стару Србију и додатке биографији дали су Владимир Стојанчевић и Јово Бајић.

     Порекло нашег народа и самог имена СРБ, родбинске везе српског језика и старог санскрита, српски трагови у Европи и делу Азије, неке су од главних тема његових двотомних ''Одломака историје Срба'' из 1872. године (у архивама САНУ је још 16 необјављених свезака). Током студија у Русији консултовао је архиве у Москви и Петрограду, изворе дотад (а и касније) углавном непознате и некоришћене. У раду на српској историји први је користио лингвистичку науку и помоћне дисциплине – етногеографију, топографију и фолклористику. Српску прапостојбину сместио је у западну Индију (долина реке Инд) и датирао је између 2500. и 3000. године пре н. е. Откриће Винчанске културе (почетак XX века) не побија Милојевићеву теорију већ је допуњује – само се поставља питање ''првенства исходишта'' Срба – Азија или Балкан...

     С друге стране, славистички центар бечког универзитета ширио је своју ''научну'' верзију о досељавању и улози Словена (читај: Срба) у Европу и на Балкан. За ту, у суштини пропагандну акцију, професор Р. Ђорђевић користи термин ''научни империјализам''. Знање и звање (титуле) већине наших историчара почивају на бечко – берлинској историји и ту, једноставно, Српској аутохтоној историјској школи нема места. ''Милојевић је нашао Србе и на Месецу'', ''посрбио је већ иструлеле кости Грка и Римљана'' – спрдња и срозавање временом су прерасли у зид ћутања. У томе је предњачио чувени српски историчар Стојан Новаковић, Милојевићев земљак и друг из београдског Лицеума. Где год је могао, саплео га је – спречавао је објављивање његових текстова, ''на нож'' дочекивао сваку нову књигу и, на крају, потпуно га истиснуо из Српског ученог друштва...

     ''Други одмах удесише и саме мапе о будућим границама њихових земаља, ми се и тога лишавасмо, него се смејасмо мапи Милоша Милојевића'' – стоји у делу Сретена Л. Поповића ''Путовање по новој Србији 1878. и 1880.'', а поводом српске немоћи у Берлину. Многи српски интелектуалци видели су одлуке Берлинског конгреса као велики српски пораз а аустријску управу у Босни, гарнизоне у Рашкој, Призренску лигу и рањену санстефанску Бугарску као клешта око Србије. М. С. Милојевић је још 1873. израдио историјско – географско – етничку карту српског народа, али њу наша делегација није понела у Берлин. Сами Срби су ову мапу поспрдно назвали ''влашком кецељом'', баталивши притом национални прагматизам који је, бар у том историјском тренутку, био императив.

     Одушевљење војском и војним вештинама носио је још од студентских дана. Пред ратове 1876. – 1878. организовао је добровољце на граници (Копаоник, Рашка...), стао им на чело, јуришао пред њима и ушао у народну песму. У завођењу и очувању дисциплине није презао ни од батина. Заслужио је чин почасног капетана I класе и потписивао се као ''командант усташких добровољаца''. У првом српско – турском рату, поразном по Србе, једино је његов одред заузео и задржао део турске територије са које је, по одлуци европске комисије, морао да се повуче. Српско – бугарски рат 1886. доживео је као ''свети рат'' против старих непријатеља још из времена ширења српске пропаганде по европској Турској. Његов одред држао је тромеђу, али је касно укључен у борбе, тек после Сливнице...

     Просвета и школство важно су оружје, М. С. Милојевић је то добро знао. То се најбоље видело 1873. када је прорадило друго одељење београдске Богословије. Милојевић је био управник, а школу су похађали дечаци из поробљених српских крајева (са нагласком на Стару Србију и Македонију), будући свештеници и учитељи на терену. Класичним гимназијским предметима и богословским знањима додат је и велики број часова гимнастике и војних вештина. У школи је владао дух касарне, али резултати нису изостали. Чак је и Стојан Новаковић рекао да је Милојевић ''своје ђаке васпитавао са одличним успехом''. И Друштво св. Саве је крајем 1890. године основало сличну школу интернатског типа. Милош С. Милојевић је као члан Главног одбора Друштва, поучен ранијим искуствима, написао њена Правила. Након пола године, школа је затворена на интервенцију влада Турске, Бугарске и Аустроугарске. То најбоље сведочи о њеној вредности и важности за српску пропагандну акцију са оне стране граница...

     Овде ''све врви од фалсификата'' – овим оштрим и заједљивим речима су Стојан Новаковић и Милан Кујунџић дочекали три књиге ''Песама и обичаја укупног народа српског'' (1869., 1870. и 1875.), четврта је до данас остала у рукопису. Епске, обредне и свадбене песме и обичаје бележио је у још неослобођеним крајевима, а то је, по свој прилици, било ван ''политичке коректности'' онога доба. Такође, није се држао Вукове ''догме'' и само динарских крајева (обилазио је Македонију, Метохију, југ Србије...) и доста је простора одвојио за ''неверне песме'' о српским боговима предхришћанских, паганских времена. Све је то било више него довољно да угледни научници Новаковић и Кујунџић, чланови Главног одбора Српског ученог друштва, пресуде и скупљачком раду М. С. Милојевића, а тај жиг осуде и заборава остао је, папагајски понављан, до наших дана.

     На самом крају књиге, Владимир Стојанчевић дао је врло добар и разуман приказ Милојевићевих тротомних ''Путописа дела Праве – Старе Србије'' из 1871., 1872. и 1877. (већи део ових списа остао је необјављен). Емотивни стил писања сместио је ове књиге на ''ничију земљу'' између историографије и књижевности, а то је био само разлог више за оспоравање научне вредности и потпуни заборав. Краћом упоредном анализом Милојевићевих етнографских и верских теренских записа са временски блиским подацима руског дипломате Јастребова и аустријског мајора Петера Кукоља, Стојанчевић је ''Путописе...'' вратио ''у игру'' и означио их, уз правилан приступ, као важне изворе за будуће истраживаче...

     По казивању, након ослобођења 1918. године, на тавану Првостепеног суда Округа београдског нађен је пун сандук необјављених рукописа М. С. Милојевића. Бригу о његовој заоставштини није преузела ни једна српска институција. Осуда – немар – заборав – то је пут који је прешло не само дело, већ и личност Милоша Милојевића. Књига Радомира Ђорђевића и Драгише Костића вредан је напор у супротном правцу.

     Милош С. Милојевић био је паметан и образован човек, чврстог карактера, челичне воље и јасног циља, елитни српски националиста (пре него што је та појава ушла у шире народне масе), беспрекорне националне биографије. Његове, и књиге сличних српских родољуба, српски народ није прочитао. Нас Србе учитељица живота ничему није научила, јер су нам историје (углавном) писали духовни јањичари. Зато смо тако и прошли. И још увек пролазимо.



*********************************************************************

O Milojevicu
Jedan od prvih naučnika koji su tragali za korenima Srba nepristrasno,
Miloš S. Milojević
istraživač i ratnik koji je živeo u devetnaestom veku, ostavio je na hiljade stranica rukopisa o istoriji Srba

Stefan Milojević bio je sveštenik u mačvanskom selu Crna Bara. U njegovom domu 16. oktobra 1840. godine bilo je bučno i svečano. Rodio mu se sin Miloš. Napredno dete posle završene osnovne škole u Glogovcu odlazi u Beograd, gde na Beogradskom liceju uči pravne nauke. Željan znanja, posle završene gimnazije stiže u Moskvu i na Državnom univerzitetu sa odličnim uspehom za tri godine završava pravne nauke. Pored ostalih predmeta, Milojević je kod tada čuvenog profesora J. Bođanskog slušao i uporednu filologiju slovenskih živih i izumrlih plemena. Tada se upoznao i sa zavidnim dostignućima ruske lingvistike, etnologije, arheologije i istoriografije. Došao je i do literature na ruskom u kojoj su istraživani drevni jezici, počevši od sanskrita, zatim do dela koja su se bavila istorijom Indije, Rusije, Kine, Egipta, Kavkaza, Balkana, baltičkog prostora. Posle svih tih proučenih dela Milojević se definitivno svrstao u grupu onih naučnika pristalica autohtonističke istorijske škole koja je nudila dokaze da su Srbi najstariji balkanski narod, te da su na ovim područjima živeli mnogo pre Rimljana i Grka.

 U to vreme na Velikoj školi i u Srpskom učenom društvu srpski istoričari su već bili prihvatili takozvanu germansku istorijsku školu koja je stigla iz slavističkog centra Bečkog univerziteta. Prema toj školi, koja je svoju teoriju nametnula nama kao naučnu osnovu, Sloveni su stigli na Balkan u sedmom veku. Glavni zagovornici ove teorije bili su Stojan Novaković, Milojevićev zemljak iz Šapca i školski drug, i Ilarion Ruvarac, arhimandrit.

 Po povratku iz Moskve Milojević se 1865. zapošljava kao pisar u Okružnom sudu u Valjevu. U vreme srpsko-turskih ratova od 1876. do 1878. godine osnovao je i poveo u rat dobrovoljačke jedinice Moravsko-dobričko-dobrovoljački ustaški kor, Dobrovoljačko-ustaški raško-ibarski kor i Deževsko-ibarsko-ustaški kor. Njegovi dobrovoljci, pred kojima je uvek prvi jurišao, nikada se nisu povukli sa bojnog polja, a ostalo je zabeleženo da su u bitkama oslobodili čak četiri stotine srpskih sela.

 Milojević ratuje, putuje, predaje u školama i istražuje korene Srba. U skromnoj biografiji, između ostalog, piše: "Putovao je prerušen. Sad je bio majstor zidar, sad zograf (’moler’) koji je stupao u pogodbe za izradu crkvenih živopisa, a kadšto se - gde i kad treba - javljao i pravim imenom i smerom svojim".

 U toj biografiji o tim svojim putovanjima sam je zapisa "Ali nas je sagorevajuća ljubav spram svega onog što je nekada bilo srpsko primorala da učinimo namišljeno. Mi smo se krenuli sa čeličnom i nadljudskom voljom: ili skupo i što može skuplje dati glavu, ali videti nekadašnju slavu i veličinu srpsku sa njenim svetinjama i uzvišenostima, a sadašnju crnu i čemernu grobnicu jedne, neprežalime, neocenime i neisplatime urvine nekadašnje sile i moći svetih, divnih i nepostižnih kraljeva, careva i vladalaca srpskih sa starim srpskim narodom".

 Ratovao je Milojević na nekoliko frontova. Godine 1881. za časopis "Istok", kako je sam zapisao, za dva dana i noć napisao je članak koji je kasnije pretočen u knjigu "Naši manastiri i kaluđerstvo" sa 120 strana. U uvodu on veli: "Od nekog doba neprestano se potrza u našim novinama, osobito takozvanim ’preko’, pa još i u našim ovde skupštinama, čas naročito, a čas opet i kao mimored, pitanje o našem kaluđerstvu, manastirima, a naročito manastirskim imanjima. To je u poslednjoj, odveć plodotvornoj, svakojakim i svevazmožnim zaključcima i ozakonjenjima, skupštini donesen i zaključak da se naši manastiri smanje, svedu na nekakve ’istorijske manastire’ u samoj stvari i zapravo unište, a kaluđerski red sa svim istraje i iživi u našoj narodnosti".

 Na nedavno održanoj promociji karte "Srpski belezi na Kosovu i Metohiji" direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Mileta Milić, između ostalog, rekao je i kako je prvi popis srpskih belega na Kosmetu sačinio Miloš S. Milojević. U arhivi SANU postoji i pismo koje je Milojević 1870. godine poslao Srpskom učenom društvu o prvom popisu arheoloških starina u Zapadnoj Srbiji. U istoj ustanovi postoji još jedno pismo koje je Milojević poslao nekom od tadašnjih ministara gde kaže "da će on, iako bolestan, ići na Kosmet radi nekog pregovora, jer je u Prištini u po bela dana u centru ubijen jedan pop. Sve to ima veze sa "Albanskom ligom" koja se povezuje i prelazi u ruke austro-madžarske koja nemirima hoće da iznudi od Evrope ovlašćenje da taj kraj posednu". (Pismo nosi datum 4. januar 1881. godine.)

 ..
 Iza ovog naučnika koji je živeo u devetnaestom veku zvanično je ostalo malo dela, ali pristalice njegove teorije i pobornici njegovog rada govore o sanducima zaostavštine i hiljadama stranicama u rukopisu. Činjenica je da posle smrti njegovu rukopisnu zaostavštinu nije prihvatila nijedna srpska ustanova. Ostalo je zabeleženo da se na tavanu Prvostepenog suda Okruga beogradskog, posle oslobođenja 1918. godine, nalazio pun sanduk Milojevićevih rukopisa. Oni koji tragaju za njegovom zaostavštinom tvrde da je na tom tavanu bilo čak sedamnaest takvih sanduka sa rukopisima i ličnim stvarima.

 "Zbog nepijateljskog gledanja stranih sila na rad Miloša Milojevića, a i zbog zavedenih srpskih sinova, koji su poslušno sledili te tuđe mračne moći, o ovom našem velikom čoveku punom ljudskih i naučnih vrlina nikada nije bila urađena jedna valjana biografija. Taj posao, takođe, čeka sutrašnju Srpsku akademiju znanja! Apsolutno je neophodno da se pronađe Milojevićeva zaostavština, koja se možda čuva u beogradskoj Narodnoj biblioteci, jer možda su još, kojom srećom, te četiri hiljade strana prave istorije Srba u pripremi sačuvane. Možda se s tim rukopisom nalazi i devet svezaka rukopisa, takođe neobjavljenih, pa četvrta knjiga "Srpskih običaja" i poveće delo "Nemanjice". Takođe je veoma važno da se pronađe ta njegova etnografska i geografska mapa Srba i srpskih zemalja u Turskoj i Austriji, jer je sasvim pouzdano da će se pomoću nje najbolje ustanoviti gde je još sve bilo Srba u njegovo vreme".

 I pored evidentnih teškoća na koje je nailazio u svojim istraživanjima, nekoliko Milojevićevih dela ipak je ugledalo svetlost dana. Tokom 1871. godine, dok se klešta bojkota nisu sastavila, "Glasnik" Srpskog učenog društva objavio mu je tri dela: "Pravila svete Petke Paraskeve srpske", "Pravila svetom Simeunu srpskom" i "Opšti list srpske patrijaršije u Peći". Prikupio je, mahom po Staroj Srbiji, sistematizovao i podelio po vrstama i motivima oko sedam stotina narodnih pesama, objavljenih u tri sveske 1869, 1870. i 1875. godine pod naslovom "Pesme i običaji ukupnog naroda srpskog".

 Gotovo u isto vreme, takođe u tri knjige, 1871. 1872. i 1877. godine, objavio je "Putopis dela Prave (Stare) Srbije". Najznačajnije njegovo delo "Odlomci istorije Srba i srpskih i jugoslovenskih zemalja u Turskoj i Austriji" izašlo je u dve knjige 1872. Godine 1873. izdao je istorijsko-etnografsku geografsku mapu Srba i srpskih (jugoslovenskih) zemalja u Turskoj i Austriji, a 1881, kao dodatak ovoj mapi, "Narodopisni i zemljopisni pregled srednjeg dela Prave (Stare) Srbije" sa etnografskom mapom srpskih zemalja u kneževinama: Srbiji, Crnoj Gori, Bugarskoj, Kraljevini Rumuniji, Austro-Ugarskoj i Turskoj carevini.

 Krajevi koji su verovali Milojeviću i njegovom radu oduživali su mu se još za života. Tako je postao počasni član gradskih opština Prokuplja, Vranja, Kuršumlije, Niša, počasni član opština Draguške, Velikoplanske i Končićke u srezu Prokupačkom, okruga Topličkog. Za iskazanu hrabrost u srpsko-turskim ratovima odlikovan je Srebrnom i Zlatnom medaljom za hrabrost i Takovskim krstom petog, četvrtog i trećeg stepena, dobitnik je Ratne spomenice i još mnogih drugih odličja.

 Miloš S. Milojević je umro iznenada 1897. godine. Istraživači njegovog života i rada, doduše oni koji uporno tragaju za njegovom zaostavštinom, pominju kao mogućnost da je Milojević - otrovan.

 Bilo kako bilo, činjenica je da se o njegovom radu i danas u nekim krugovima ćuti, a u nekim govori šapatom. A jedan nekrologičar ovim rečima je otpočeo izveštaj o smrti Miloša Milojevića:

 "Jedna zvezda na srpskom nebu utrnula je. Ona beše neobičnog sjaja, te i ako zvezda osvetljavaše daleku... daleku prošlost naroda srpskoga, osvetljavaše tamne kutove prostrane otadžbine Srbinove, i na toj svetlosti mi poznadosmo što nismo poznavali, videsmo braću našu, srpski narod u svoj Srbiji od iznad Kaloče i Moriša, pa do Beloga mora, i od sinjeg Jadranskog mora, pa do reke Alte, Osme i Donje Marice".

http://www.politika.rs/ilustro/2152/5.htm

********************************************************************

''Рећи ћу само толико: српска мајка није родила сина као што је родила Милоша Милојевића. Слава му!'' Не знамо чије су ово речи, али знамо да су изговорене на сахрани Милоша С. Милојевића (1840. – 1897.), српског историчара, професора, етнолога, путописца и почасног добровољачког капетана из српско – турских ратова 1876. – 1878.

 Књига о његовом животу и делу изашла је у издању нишке Сербоне, друштва за научно истраживање најстарије историје Срба. Судбину заборављеног ''српског Херодота из Црне Баре'' осветлио нам је председник Друштва, социолог и историчар др Радомир Р. Ђорђевић, а национално – пропагандну активност М. С. Милојевића, међу Србима иза турске границе, лепим стилом описао нам је млађи лесковачки историчар Драгиша Костић. На крају књиге, прилог о његовим Путописима кроз Стару Србију и додатке биографији дали су Владимир Стојанчевић и Јово Бајић.

 Порекло нашег народа и самог имена СРБ, родбинске везе српског језика и старог санскрита, српски трагови у Европи и делу Азије, неке су од главних тема његових двотомних ''Одломака историје Срба'' из 1872. године (у архивама САНУ је још 16 необјављених свезака). Током студија у Русији консултовао је архиве у Москви и Петрограду, изворе дотад (а и касније) углавном непознате и некоришћене. У раду на српској историји први је користио лингвистичку науку и помоћне дисциплине – етногеографију, топографију и фолклористику. Српску прапостојбину сместио је у западну Индију (долина реке Инд) и датирао је између 2500. и 3000. године пре н. е. Откриће Винчанске културе (почетак XX века) не побија Милојевићеву теорију већ је допуњује – само се поставља питање ''првенства исходишта'' Срба – Азија или Балкан...

 С друге стране, славистички центар бечког универзитета ширио је своју ''научну'' верзију о досељавању и улози Словена (читај: Срба) у Европу и на Балкан. За ту, у суштини пропагандну акцију, професор Р. Ђорђевић користи термин ''научни империјализам''. Знање и звање (титуле) већине наших историчара почивају на бечко – берлинској историји и ту, једноставно, Српској аутохтоној историјској школи нема места. ''Милојевић је нашао Србе и на Месецу'', ''посрбио је већ иструлеле кости Грка и Римљана'' – спрдња и срозавање временом су прерасли у зид ћутања. У томе је предњачио чувени српски историчар Стојан Новаковић, Милојевићев земљак и друг из београдског Лицеума. Где год је могао, саплео га је – спречавао је објављивање његових текстова, ''на нож'' дочекивао сваку нову књигу и, на крају, потпуно га истиснуо из Српског ученог друштва...

 ''Други одмах удесише и саме мапе о будућим границама њихових земаља, ми се и тога лишавасмо, него се смејасмо мапи Милоша Милојевића'' – стоји у делу Сретена Л. Поповића ''Путовање по новој Србији 1878. и 1880.'', а поводом српске немоћи у Берлину. Многи српски интелектуалци видели су одлуке Берлинског конгреса као велики српски пораз а аустријску управу у Босни, гарнизоне у Рашкој, Призренску лигу и рањену санстефанску Бугарску као клешта око Србије. М. С. Милојевић је још 1873. израдио историјско – географско – етничку карту српског народа, али њу наша делегација није понела у Берлин. Сами Срби су ову мапу поспрдно назвали ''влашком кецељом'', баталивши притом национални прагматизам који је, бар у том историјском тренутку, био императив.

 Одушевљење војском и војним вештинама носио је још од студентских дана. Пред ратове 1876. – 1878. организовао је добровољце на граници (Копаоник, Рашка...), стао им на чело, јуришао пред њима и ушао у народну песму. У завођењу и очувању дисциплине није презао ни од батина. Заслужио је чин почасног капетана I класе и потписивао се као ''командант усташких добровољаца''. У првом српско – турском рату, поразном по Србе, једино је његов одред заузео и задржао део турске територије са које је, по одлуци европске комисије, морао да се повуче. Српско – бугарски рат 1886. доживео је као ''свети рат'' против старих непријатеља још из времена ширења српске пропаганде по европској Турској. Његов одред држао је тромеђу, али је касно укључен у борбе, тек после Сливнице...

 Просвета и школство важно су оружје, М. С. Милојевић је то добро знао. То се најбоље видело 1873. када је прорадило друго одељење београдске Богословије. Милојевић је био управник, а школу су похађали дечаци из поробљених српских крајева (са нагласком на Стару Србију и Македонију), будући свештеници и учитељи на терену. Класичним гимназијским предметима и богословским знањима додат је и велики број часова гимнастике и војних вештина. У школи је владао дух касарне, али резултати нису изостали. Чак је и Стојан Новаковић рекао да је Милојевић ''своје ђаке васпитавао са одличним успехом''. И Друштво св. Саве је крајем 1890. године основало сличну школу интернатског типа. Милош С. Милојевић је као члан Главног одбора Друштва, поучен ранијим искуствима, написао њена Правила. Након пола године, школа је затворена на интервенцију влада Турске, Бугарске и Аустроугарске. То најбоље сведочи о њеној вредности и важности за српску пропагандну акцију са оне стране граница...

 Овде ''све врви од фалсификата'' – овим оштрим и заједљивим речима су Стојан Новаковић и Милан Кујунџић дочекали три књиге ''Песама и обичаја укупног народа српског'' (1869., 1870. и 1875.), четврта је до данас остала у рукопису. Епске, обредне и свадбене песме и обичаје бележио је у још неослобођеним крајевима, а то је, по свој прилици, било ван ''политичке коректности'' онога доба. Такође, није се држао Вукове ''догме'' и само динарских крајева (обилазио је Македонију, Метохију, југ Србије...) и доста је простора одвојио за ''неверне песме'' о српским боговима предхришћанских, паганских времена. Све је то било више него довољно да угледни научници Новаковић и Кујунџић, чланови Главног одбора Српског ученог друштва, пресуде и скупљачком раду М. С. Милојевића, а тај жиг осуде и заборава остао је, папагајски понављан, до наших дана.

 На самом крају књиге, Владимир Стојанчевић дао је врло добар и разуман приказ Милојевићевих тротомних ''Путописа дела Праве – Старе Србије'' из 1871., 1872. и 1877. (већи део ових списа остао је необјављен). Емотивни стил писања сместио је ове књиге на ''ничију земљу'' између историографије и књижевности, а то је био само разлог више за оспоравање научне вредности и потпуни заборав. Краћом упоредном анализом Милојевићевих етнографских и верских теренских записа са временски блиским подацима руског дипломате Јастребова и аустријског мајора Петера Кукоља, Стојанчевић је ''Путописе...'' вратио ''у игру'' и означио их, уз правилан приступ, као важне изворе за будуће истраживаче...

 По казивању, након ослобођења 1918. године, на тавану Првостепеног суда Округа београдског нађен је пун сандук необјављених рукописа М. С. Милојевића. Бригу о његовој заоставштини није преузела ни једна српска институција. Осуда – немар – заборав – то је пут који је прешло не само дело, већ и личност Милоша Милојевића. Књига Радомира Ђорђевића и Драгише Костића вредан је напор у супротном правцу.

 Милош С. Милојевић био је паметан и образован човек, чврстог карактера, челичне воље и јасног циља, елитни српски националиста (пре него што је та појава ушла у шире народне масе), беспрекорне националне биографије. Његове, и књиге сличних српских родољуба, српски народ није прочитао. Нас Србе учитељица живота ничему није научила, јер су нам историје (углавном) писали духовни јањичари. Зато смо тако и прошли. И још увек пролазимо.





*************************************************************************
Sudbina jednog od prvih naučnika koji su tragali za korenima Srba

 Gde je nestalo 17 sanduka

 Miloš S. Milojević, istraživač i ratnik koji je živeo u devetnaestom veku, ostavio je na hiljade stranica rukopisa o istoriji Srba kojima se izgubio trag

 Gotovo da nema knjige onih autora koji se bave poreklom Slovena, odnosno Srba, zagovornika da Sloveni nisu došljaci na Balkan, a da se bar na jednom mestu ne pomene ime Miloša S. Milojevića. Slično je i sa sagovornicima na tu temu, pristalicama takozvane autohtonističke škole.

Iza ovog naučnika koji je živeo u devetnaestom veku zvanično je ostalo malo dela, ali pristalice njegove teorije i pobornici njegovog rada govore o sanducima zaostavštine i hiljadama stranicama u rukopisu. Činjenica je da posle smrti njegovu rukopisnu zaostavštinu nije prihvatila nijedna srpska ustanova. Ostalo je zabeleženo da se na tavanu Prvostepenog suda Okruga beogradskog, posle oslobođenja 1918. godine, nalazio pun sanduk Milojevićevih rukopisa. Oni koji tragaju za njegovom zaostavštinom tvrde da je na tom tavanu bilo čak sedamnaest takvih sanduka sa rukopisima i ličnim stvarima.

U knjizi "Srbi... narod najstariji" Olga Luković-Pjanović na jednom mestu je napisala: "Zbog nepijateljskog gledanja stranih sila na rad Miloša Milojevića, a i zbog zavedenih srpskih sinova, koji su poslušno sledili te tuđe mračne moći, o ovom našem velikom čoveku punom ljudskih i naučnih vrlina nikada nije bila urađena jedna valjana biografija. Taj posao, takođe, čeka sutrašnju Srpsku akademiju znanja! Apsolutno je neophodno da se pronađe Milojevićeva zaostavština, koja se možda čuva u beogradskoj Narodnoj biblioteci, jer možda su još, kojom srećom, te četiri hiljade strana prave istorije Srba u pripremi sačuvane. Možda se s tim rukopisom nalazi i devet svezaka rukopisa, takođe neobjavljenih, pa četvrta knjiga "Srpskih običaja" i poveće delo "Nemanjice". Takođe je veoma važno da se pronađe ta njegova etnografska i geografska mapa Srba i srpskih zemalja u Turskoj i Austriji, jer je sasvim pouzdano da će se pomoću nje najbolje ustanoviti gde je još sve bilo Srba u njegovo vreme".

Tragač za istinom

Ko je bio čovek oko čijih radova se i danas, iako je umro pre više od sto godina, među naučnicima lome koplja? Tragajući za njegovom zaostavštinom u zvaničnim ustanovama se uglavnom nailazi na zid ćutanja. Ili neznanja. Tek tu i tamo se pojavi pokoja Milojevićeva prepiska, fototipsko izdanje knjige, ali od građe zbog koje je gurnut na marginu - ni traga. Retko se, zaključak je, javljaju takve suprotnosti u oceni nečijeg rada kao što je to slučaj sa Milošem S. Milojevićem.

Stefan Milojević bio je sveštenik u mačvanskom selu Crna Bara. U njegovom domu 16. oktobra 1840. godine bilo je bučno i svečano. Rodio mu se sin Miloš. Napredno dete posle završene osnovne škole u Glogovcu odlazi u Beograd, gde na Beogradskom liceju uči pravne nauke. Željan znanja, posle završene gimnazije stiže u Moskvu i na Državnom univerzitetu sa odličnim uspehom za tri godine završava pravne nauke. Pored ostalih predmeta, Milojević je kod tada čuvenog profesora J. Bođanskog slušao i uporednu filologiju slovenskih živih i izumrlih plemena. Tada se upoznao i sa zavidnim dostignućima ruske lingvistike, etnologije, arheologije i istoriografije. Došao je i do literature na ruskom u kojoj su istraživani drevni jezici, počevši od sanskrita, zatim do dela koja su se bavila istorijom Indije, Rusije, Kine, Egipta, Kavkaza, Balkana, baltičkog prostora. Posle svih tih proučenih dela Milojević se definitivno svrstao u grupu onih naučnika pristalica autohtonističke istorijske škole koja je nudila dokaze da su Srbi najstariji balkanski narod, te da su na ovim područjima živeli mnogo pre Rimljana i Grka.

U to vreme na Velikoj školi i u Srpskom učenom društvu srpski istoričari su već bili prihvatili takozvanu germansku istorijsku školu koja je stigla iz slavističkog centra Bečkog univerziteta. Prema toj školi, koja je svoju teoriju nametnula nama kao naučnu osnovu, Sloveni su stigli na Balkan u sedmom veku. Glavni zagovornici ove teorije bili su Stojan Novaković, Milojevićev zemljak iz Šapca i školski drug, i Ilarion Ruvarac, arhimandrit.

Po povratku iz Moskve Milojević se 1865. zapošljava kao pisar u Okružnom sudu u Valjevu. U vreme srpsko-turskih ratova od 1876. do 1878. godine osnovao je i poveo u rat dobrovoljačke jedinice Moravsko-dobričko-dobrovoljački ustaški kor, Dobrovoljačko-ustaški raško-ibarski kor i Deževsko-ibarsko-ustaški kor. Njegovi dobrovoljci, pred kojima je uvek prvi jurišao, nikada se nisu povukli sa bojnog polja, a ostalo je zabeleženo da su u bitkama oslobodili čak četiri stotine srpskih sela.

Milojević ratuje, putuje, predaje u školama i istražuje korene Srba. U skromnoj biografiji, između ostalog, piše: "Putovao je prerušen. Sad je bio majstor zidar, sad zograf (’moler’) koji je stupao u pogodbe za izradu crkvenih živopisa, a kadšto se - gde i kad treba - javljao i pravim imenom i smerom svojim".

U toj biografiji o tim svojim putovanjima sam je zapisa "Ali nas je sagorevajuća ljubav spram svega onog što je nekada bilo srpsko primorala da učinimo namišljeno. Mi smo se krenuli sa čeličnom i nadljudskom voljom: ili skupo i što može skuplje dati glavu, ali videti nekadašnju slavu i veličinu srpsku sa njenim svetinjama i uzvišenostima, a sadašnju crnu i čemernu grobnicu jedne, neprežalime, neocenime i neisplatime urvine nekadašnje sile i moći svetih, divnih i nepostižnih kraljeva, careva i vladalaca srpskih sa starim srpskim narodom".

Ratovao je Milojević na nekoliko frontova. Godine 1881. za časopis "Istok", kako je sam zapisao, za dva dana i noć napisao je članak koji je kasnije pretočen u knjigu "Naši manastiri i kaluđerstvo" sa 120 strana. U uvodu on veli: "Od nekog doba neprestano se potrza u našim novinama, osobito takozvanim ’preko’, pa još i u našim ovde skupštinama, čas naročito, a čas opet i kao mimored, pitanje o našem kaluđerstvu, manastirima, a naročito manastirskim imanjima. To je u poslednjoj, odveć plodotvornoj, svakojakim i svevazmožnim zaključcima i ozakonjenjima, skupštini donesen i zaključak da se naši manastiri smanje, svedu na nekakve ’istorijske manastire’ u samoj stvari i zapravo unište, a kaluđerski red sa svim istraje i iživi u našoj narodnosti".

Na nedavno održanoj promociji karte "Srpski belezi na Kosovu i Metohiji" direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Mileta Milić, između ostalog, rekao je i kako je prvi popis srpskih belega na Kosmetu sačinio Miloš S. Milojević. U arhivi SANU postoji i pismo koje je Milojević 1870. godine poslao Srpskom učenom društvu o prvom popisu arheoloških starina u Zapadnoj Srbiji. U istoj ustanovi postoji još jedno pismo koje je Milojević poslao nekom od tadašnjih ministara gde kaže "da će on, iako bolestan, ići na Kosmet radi nekog pregovora, jer je u Prištini u po bela dana u centru ubijen jedan pop. Sve to ima veze sa "Albanskom ligom" koja se povezuje i prelazi u ruke austro-madžarske koja nemirima hoće da iznudi od Evrope ovlašćenje da taj kraj posednu". (Pismo nosi datum 4. januar 1881. godine.

Srbi pre Rimljana

Pokušavajući da dokaže da su Srbi starosedeoci na ovim područjima, Milojević ostavlja i ovakav zapis: "Da je srpska crkva starija i od rimske i grčke, osim potvrde pape Jovana îî, pisane kralju srpskom Mihailu, kojom tvrdi da je srpska crkva starija i od grčke i od rimske, svedoče tolike silne bivše episkopije, postojavše do Konstantina Velikog, među kojima samo da pomenem: Sredačku (Sofijsku), Skopljansku, Nišku, Beogradsku, Vodensku, Morozviždsku, Remešku itd, svedoče još toliki sveci i mučenici Srbi, koji se boriše protiv idolopoklonika i muhamedanaca, jeretika i bezbožnika Bugara i ostalih, kao brojni episkopi".

Onima koji su mislili drugačije od Milojevića, a nije ih bilo malo, sigurno su smetale i ovakve Milojevićeve beleške. U jednom od zapisa Miloš S. Milojević piše "da su Srbi kao roblje rimsko, živeći od iskoni u svim ovim svojim sadašnjim zemljama, a tada još i od Italije ili Sredozemnog mora, pa do Grčkog, i od Jadranskog pa do Crnog, imali i svoje hramove i svoje sveštenstvo, i uređenu svoju crkvenu upravu u licu svojih arhiepiskopa, koji su najpre, i to od prvog veka po Hristu pa sve do četvrtog, sedeli u predgrađu Sirmijumovom, drugoj rimskoj prestolnici, takozvanoj, i još i danas nazivajućoj se Mitrovici na Savi, zbog čega je se od tih srpskih mitropolita, ili arhijera, to predgrađe nekadašnjeg ogromnog Sirmijuma tako i prozvalo, pa su odavde, navalom Huna u četvrtom veku po Hristu, morali izmaći se dalje, zajedno sa državnom rimskom vlašću u Zvečan, današnje razvaline u dnu Kosova, i u predgrađu istoga staniv se opet mu dali svoj naziv Mitrovica, koja još i danas postoji, na Kosovu, u poslednjem svom ropscu kao varoš".

Kada je došlo do sudara "prsa u prsa" germanske i Milojevićeve autohtonističke škole, ovaj naš velikan 1881. godine piše ovako: "Srpskom učenom društvu nije stalo bilo ni do prostora srpskih zemalja, koje Porfirogenit u svom delu "De Admin" navodi, koji prostor većinom obuhvata i bivša Pećka srpska patrijaršija, a u kome i sada žive Srbi, već ono gura srpske zemlje i još sada tamo živeći srpski narod u svakojake tuđince, samo da ne budu Srbi, a u svojim školskim knjigama i istorijama dokazuje dokle je plot kneževine Srbije, da su i Srbi dotle itd... Evo samo radi bruke i sramote naše i naših previsoko naučenih zapadnih pitomaca i državnika, koji znaju koliko se krompira u svakom loncu godišnje svoj Đermaniji skuva, koliko se čaša piva, kakvog i gde, proizvede i popije, koliko se i kakvih kotleta pojede, šampanjskog vina proizvede i popije u svoj Francuskoj, koliko se i kakvih, od koje porode, goveda, od koliko godina itd. bifteka napravi i pojede u Engleskoj, proizvede i popije konjaka, punča itd, a ne znaju i neće da znaju da još žive Srbi kao što i u gornjem svom delu Porfirogenit kaže, koji je najhrđavije pisao za Srbe i sveo ih što je mogao na najmanji prostor".

Jedna zvezda se ugasila

I pored evidentnih teškoća na koje je nailazio u svojim istraživanjima, nekoliko Milojevićevih dela ipak je ugledalo svetlost dana. Tokom 1871. godine, dok se klešta bojkota nisu sastavila, "Glasnik" Srpskog učenog društva objavio mu je tri dela: "Pravila svete Petke Paraskeve srpske", "Pravila svetom Simeunu srpskom" i "Opšti list srpske patrijaršije u Peći". Prikupio je, mahom po Staroj Srbiji, sistematizovao i podelio po vrstama i motivima oko sedam stotina narodnih pesama, objavljenih u tri sveske 1869, 1870. i 1875. godine pod naslovom "Pesme i običaji ukupnog naroda srpskog".

Gotovo u isto vreme, takođe u tri knjige, 1871. 1872. i 1877. godine, objavio je "Putopis dela Prave (Stare) Srbije". Najznačajnije njegovo delo "Odlomci istorije Srba i srpskih i jugoslovenskih zemalja u Turskoj i Austriji" izašlo je u dve knjige 1872. Godine 1873. izdao je istorijsko-etnografsku geografsku mapu Srba i srpskih (jugoslovenskih) zemalja u Turskoj i Austriji, a 1881, kao dodatak ovoj mapi, "Narodopisni i zemljopisni pregled srednjeg dela Prave (Stare) Srbije" sa etnografskom mapom srpskih zemalja u kneževinama: Srbiji, Crnoj Gori, Bugarskoj, Kraljevini Rumuniji, Austro-Ugarskoj i Turskoj carevini.

Krajevi koji su verovali Milojeviću i njegovom radu oduživali su mu se još za života. Tako je postao počasni član gradskih opština Prokuplja, Vranja, Kuršumlije, Niša, počasni član opština Draguške, Velikoplanske i Končićke u srezu Prokupačkom, okruga Topličkog. Za iskazanu hrabrost u srpsko-turskim ratovima odlikovan je Srebrnom i Zlatnom medaljom za hrabrost i Takovskim krstom petog, četvrtog i trećeg stepena, dobitnik je Ratne spomenice i još mnogih drugih odličja.

Miloš S. Milojević je umro iznenada 1897. godine. Israživači njegovog života i rada, doduše oni koji uporno tragaju za njegovom zaostavštinom, pominju kao mogućnost da je Milojević - otrovan. Bilo kako bilo, činjenica je da se o njegovom radu i danas u nekim krugovima ćuti, a u nekim govori šapatom. A jedan nekrologičar ovim rečima je otpočeo izveštaj o smrti Miloša Milojevića: "Jedna zvezda na srpskom nebu utrnula je. Ona beše neobičnog sjaja, te i ako zvezda osvetljavaše daleku... daleku prošlost naroda srpskoga, osvetljavaše tamne kutove prostrane otadžbine Srbinove, i na toj svetlosti mi poznadosmo što nismo poznavali, videsmo braću našu, srpski narod u svoj Srbiji od iznad Kaloče i Moriša, pa do Beloga mora, i od sinjeg Jadranskog mora, pa do reke Alte, Osme i Donje Marice".

Ако сте ипак прочитали све ово до краја, схватате да је учињена једна велика неправда према нашем незваничном највећем историчару...(не бих сада да причам о САНУ и МАТИЦИ СРПСКОЈ , ИСТОРИЧАРИМА СФРЈ...неко паметнији од мене ће да о њима да каже праве речи)
Ова мапа је дуго била скривана и забрањивана на којој је М.Милојевић означио етничку распрострањеност србског народа на балкану под Турцима и Аустроугарима 






Нема коментара:

Постави коментар