Први српски краљ Михаило Војислављевић

  

Први српски краљ

Српски Краљеви, Цареви , Династије…

Први Србин (нерачунајући више од стотину српских краљева и царева из старијег периода коју „берлинска“ историјска школа игнорише које сам набројао у другом посту о забрањеној историји Срба) који је крунисан за краља био је предак Стефана Првовенчаног, краљ Михаило Војислављевић, господар Дукље, који је први након погибије кнеза Часлава Клонимировића објединио српске земље од Цетине до Скадра и од реке Босне до Београда. Михаило је успевао да продре све до Драча, и да против Бугара и Византије ратује делимично успешно. Његов син Константин Бодин био је проглашен и за цара Бугарске.

Уздизање краља Стефана, а игнорисање Михаила обично се објашњава чињеницом да је потоњи био близак Риму и да је крштен по западном обреду, али је то последица каснијег начина размишљања и преувеличавања нечега што је у основи у том времену било верско-политичко, а не етничко питање, игноришући притом чињеницу да је и краљ Стефан своју круну примио из Рима.

http://www.vestinet.rs/pogledi/srbi-su-u-vojvodini-ziveli-i-pre-seobe-a-pod-turcima-nisu-bili-500-godina

текст који сам користио и који ме је инспирисао за овај пост . Највише сам матееријала поставио о краљу Михаилу Војислављевићу, Цару Душану Силном, и цару Јовану Ненаду о којима још увек мало знамо...

                                    

МИХАИЛО ВОЈИСЛАВЉЕВИЋ

СРБСКИ КРАЉЕВИ, ЦАРЕВИ, ДИНАСТИЈЕ

Познат је по свом портрету у цркви Светог Михаила у Стону, који је једини сачувани приказ српских владара из преднемањићке епохе (слика горе).

          Михаило је био син Стефана Војислава, који је према наводима „Летописа Попа Дукљанина“, попут Јована Владимира, био ожењен принцезом из Самуилове (976 — 1014) породице са којом је имао петорицу синова (Гојислав, Предимир, Михајло, Саганек и Радослав). Извесна потврда овога се може наћи и у чињеници да су Словенски устаници, који су се 1072. године побунили против Византије, тражили од Михајла да им пошаље једног од својих синова да га прогласе за цара и Самуиловог наследника[3]. Не зна се када је тачно рођен, али се на основу навода Попа Дукљанина да је са својом браћом учествовао у бици код Бара 1042. године, може закључити да је рођен крајем друга или почетком треће деценије XI века.

Страни извори не говоре ништа о његовом брачном стању, док се код Попа Дукљанина може наћи податак да се женио два пута и да је имао седам синова из првог (Владимир, Пријаслав, Сергије, Дерија, Гаврил, Мирослав и Бодин) и четворицу из другог брака (Доброслав, Петрислав, Нићифор и Теодор), који је склопио са рођаком византијског цара. У прилог брака са византијском племкињом, свакако да иду грчка имена деце из другог брака, као и податак да је он на почетку своје владавине, око 1052. године, добио византијску титулу протоспатра, који је у сагласју са Попом Дукљанином, који наводи да му је након преузимања власти умрла прва супруга, након чега се он оженио Византинком. Претпоставља се да је, уколико је до брака уопште и дошло, био ожењен ћерком једне од сестара Константина IX Мономаха (1042 — 1055), за које Псел наводи да их цар уопште није волео, највероватније старије Јелене[3].

Владавина

 Након смрти Стефана Војислава средином XI века[4], Михајло је на управу, према Попу Дукљанину, добио Облик (Тарабош), Црмницу и Прапратну. Међутим, убрзо је дошло до сукоба међу Војислављевим синовима из којих је као победник изашао Михајло. Није искључено да је превагу на Михајлову страну донела византијска помоћ, али је извесно да је најкасније 1051. или 1052. године он признао врховну власт Византије, добивши титулу протоспатра[5], а можда и неку цареву сродницу за супругу. Извесно је такође, на основу византијских извора, да се под његовом влашћу пре 1072. године нашао и Котор, што неки аутори такође повезују са признавањем византијске власти односно миразом византијске племкиње[3].

Наредне две деценије, историјски извори не знају ништа о Михајлу и његовој владавини, тако да се он у том периоду највероватније бавио сређивањем унутрашњих прилика у земљи, јер Поп Дукљанин наводи да је Травунија на почетку његове владавине покушала да се отцепи.

 Током 1071. године, Византијско царство доживљава слом и на истоку (26.08. Битка код Манцикерта) и на западу (у априлу Нормани освајају Бари), а грађански рат који траје већ пола века поново избија на површину и захвата Царство. Већ наредне године, Словени у Поморављу подижу нову побуну предвођени Ђорђем Војтехом. Они су од Михајла затражили да им пошаље једног од својих синова, да им буде вођа и да га прогласе за цара. Тако су се почетком јесени 1072. године, устаницима прикључили Михајлов син Бодин и војвода Петрило са одредом од 300 људи. Они су заједничким снагама заузели Призрен и разбили византијску војску, заробивши том приликом дуку скопља Михајла Даласина и војсковођу Лонгивардопула, који је послан Михајлу, док су устаници Бодина прогласили за цара Бугарске, под именом Петар ИИИ. Након тога је заузето Скопље, после чега се Бодин упућује на север ка Нишу, док Петрило са делом снага креће на Костур, заузимајући успут Охрид и Девол[5].

Паралелно са наступима устаника, Михајло је кренуо у офанзиву ка Драчкој теми. Међутим, већ крајем године Петрилова војска је потучена код Костура, његов заменик је заробљен, а он сам је успео да побегне преко данашње Албаније ка Михајлу. Пораз јужне устаничке армије, приморао је Бодина да са од Ниша упути назад ка Косову, у покушају да спречи Византинце да му одсеку одступницу ка Зети. Михајло му је у помоћ послао свог некадашњег заорбљеника и византијског војсковођу Лонгивардопула (кога је оженио својом ћерком) са домаћим трупама ојачаним Норманима. Војске су се спојиле и код Пауна на Косову је дошло до борбе у којој су устаници потучени, сам Бодин, који се одликовао снагом и храброшћу[5], је заробљен, а Лонгивардопул је током борбе прешао на страну Византинаца. Бодин је послан у Цариград, где је био затворен у цркви светог Срђа и Ваха, након чега је послан у Антиохију, одакле га је спасао Михајло[6], потплативши млетачке трговце да га ослободе током уличних нереда између Грка и Јермена[7], док је Војтех умро од последица рањавања. Војне операције у драчкој теми су настављене до 1075. године[3], када Нићифор Вријеније сузбио Михајлове снаге и повратио граничне утврде према Зети, али није улазио у њу, плашећи се да му се не понови византијски пораз код Бара из 1042. године[8].
Последње године и повезивање са Норманима

Након Бодиновог повратка из заробљеништва, он је постао савладар свом оцу, коме су изгледа, током борби са Византинцима погинули сви други синови[9]. Почетком 1077. године, он користи унутрашње сукобе у Византији и заузима Дубровник[1], а током исте године се проглашава за краља, за шта је од Папе затражио и потврду, од кога је покушао да издејствује обнову Дукљанске архиепископије. Папа Гргур ВИИ му је током 1078. године потврдио титулу краља и највероватније му је послао краљевски венац[10], док су његови захтеви о обнови Дукљанске архиеписопије усвојени 1089. године, након његове смрти. Поред повезивање са Папством, Михајло је успоставио везе и са Норманима са југа Апениснког полуострва, који су се спремали да се искрцају на Балканско полуострво предвођени Робертом Гвискаром. Он је у априлу 1081. године оженио свог сина Бодина Јаквинтом, ћерком Архирица Норманина из Барија.

Сматра се да је умро непосредно након тога, пошто се током норманске опсаде Драча 18.10. исте године, помиње само његов син Константин Бодин. Према писању Попа Дукљанина, владао је 35 година, сахрањен је у цркви светог Срђа и Ваха на Бојани и наследио га је брат Радослав, који је владао 16 година, након чега га је Бодин збацио са власти.

Династија Војислављевића, дукљански краљеви,

-Михаило Војиславић, кнез Дукље 

(1051-1077), краљ (1077-1081),

-Константин Бодин, краљ Дукље (1081 - 1101), син краља Михаила,

-Јаквинта,краљица,удовица краља Бодина,

-Добросав I,краљ Дукље,

-Добросав II, краљ Дукље,

-Кочопар, краљ Дукље,

-Ђорђе, краљ Дукље (1116-1118 ) и (1125-1135),

-Грубеша, краљ Дукље (1118-1125),

-Владимир, краљ Дукље (1104-1116),

-Градихна, краљ Дукље (1135-1146),

-Радослав, краљ Дукље (1146-1181),

-Михаило II, краљ Дукље (1181-1186),

-Десислава, краљица Дукље,

Николићи-Самуиловићи

венчање Самуилове ћерке Мирославе и Асока,слика из XIV века,

Пошто су Самуило и његова браћа синови брсјачког кнеза Николе и Византинке Рипсиме,не могу се сматрати Бугарима (Брсјаци су српско племе и немају везе са Бугарима) и не могу се сматрати Македонцима (та нација тада није постојала),могу слободно да се сврстају у српске владаре,као сто је то сам цар Самуило навео у натпису на надгробној плочи посвећеној мајци и брату.А доказ у прилог ове тврдње је да су после изумирања Самуилове лозе,Брсјаци тражили од дукљанског краља Михаила Војислављевића да им пошаље некога за цара,Михаило им је послао свог сина Константина Бодина.


-Самуило,цар,976-1014.
-Гаврило Радомир,цар,1014-1015.
-Јован Владислав,цар,1015-1018.
-Петар Дељан,цар,1040-1041.
-Ђорђе Војтех,цар,1072.
-Константин Бодин,као цар носио име Петар,1072.

Династија Немањића

српски краљеви, дукљански краљеви, српски цареви, бугарски цареви, византијски цареви,

-Стефан Првовенчани,краљ,1217-1228.
-Вукан Немањић, дукљански краљ,+1208.
-Ђорђе Вукановић Немањић,дукљански краљ,1208-1248.
-Стефан Вукановић Немањић,дукљански краљ,1208.
-Константин Тих Асен,бугарски цар,1257-1277, (по женској линији),
-Стефан Радослав,краљ,1228-1234.
-Стефан Владислав I, краљ,1234-1243,
-Срефан Урош I, краљ,1243-1276.
-Стефан Драгутин, краљ,1282-1316.
-Стефан Урош II Милутин,краљ,1282-1321.
-Стефан Владислав II, краљ,1321-1336.
-Ана, (Неда,Доминика),самостална бугарска царица,1330-1337.
-Стефан Константин, краљ,1321.
-Стефан Урош III Дечански,краљ,1321-1331.

ЦАР ДУШАН СИЛНИ

-Стефан Урош IV Душан,краљ,1331-1345.,цар,1345-1355.

Енглеска мапа Душановог царства

Немачка мапа Душановог царства

Наша школска мапа Душановог Царства

 

Стефан Урош IV Душан Немањић, познат и као цар Душан Силни (око 1308 — 20. децембар 1355) је био српски средњовековни краљ (1331 — 1345) и први српски цар (1346 — 1355). Био је син краља Стефана Уроша III Дечанског и отац цара Стефана Уроша В, у народу прозваног Нејаким, последњег владара из династије Немањића.

Душан је са власти збацио свог оца Стефана Дечанског, уз помоћ властеле незадовољне политиком Стефана Дечанског према Бугарској и Византији, након битке код Велбужда. Душан је значајно проширио границе српске државе према југу, све до Коринтског залива, искористивши унутрашње немире у Византији. По освајању великих византијских територија Стефан Душан се 1345. прогласио за цара Срба, Грка (тј. Ромеја) и Бугара, српску цркву је са ранга архиепископије је уздигао на ранг патријаршије, да би га први српски патријарх Јоаникије 1346. крунисао.

Познат је и по доношењу Душановог законика, најзначајнијег српског средњовековног правног акта. Завршио је манастир Дечане, задужбину свога оца, а његова најзначајнија задужбина био је Манастир Светих архангела код Призрена, где се налазио и његов гроб. Без обзира на то, Стефан Душан је једини владар из династије Немањића који није био проглашен за свеца после смрти.

Опеван је у народним песмама.
Његова круна се држи у Цетињском манастиру у Црној Гори.

Фреска из манастирске цркве у Леснову,

О Цару Душану Силном и правој српској историји тек треба да кажу коју реч нови СРПСКИ али и сви други Непристрасни и Самостални историчари истражујући стварно и темељно  а не преписивајући берлинску школу.(има их већ приличан број али им систем ограничава рад, и не могу ништа да промене без обзира што имају веродостојан материјал)

-Симеон Урош,цар,1359-1372.
-Стефан Урош В,цар,1355-1371.
-Јован Урош,цар,1372-1373.
-Константин Дејановић,самозвани цар,1380. (сестрић цара Душана),
-Јован VIII Палеолог,византијски цар,1425-1448.(женска линија),
-Константин XI Палеолог Драгаш,византијски цар,1449-1453. (женска линија),
-Тома Палеолог,титуларни византијски цар,1453-1465. (женска линија),
-Андреја Палеолог,титуларни византијски цар,1465-1502,предао своје титуле.(женска линија),

Династија Балшић

Династија Балшић је имала само једног припадника са титулом краља,

-Константин Балшић (?-1402),син Ђурђа I и Теодоре,самовољно се прогласио за краља у Драчу 1394.године.

Династија Мрњавчевић

-Вукашин Мрњавчевић,српски краљ,1366.-1371.
-Марко Вукашиновић Мрњавчевић,српски краљ,1371-1395.

Династија Котроманића

-Стефан Твртко I Котроманић, краљ,1377-1391.крунисан у манастиру Милешева,на гробу Светога Саве круном Немањића,

-Стефан Дабиша,краљ,1391-1398.

-Јелена Груба,самостална краљица,1395-1398.

-Стефан Остоја,краљ,1398-1404.

-Стефан Твртко II Твртковић,краљ,1404-1409.

-Стефан Остојић,краљ,1481-1421.

-Стефан Твртко II Твртковић,краљ (други пут),1421-1443.

-Стефан Томаш,краљ,1443-1461.

-Стефан Томашевић,краљ,1461-1463.

-Матија Шабанчић,краљ,постављен од Турака,1471.

-Никола Илочки,по женској линији од Котроманића,краљ,1471-1477

 

Цар Јован Ненад

Срби су и пре Сеоба живели у данашњој Војводини

Срби на територији Војводине били су део староседелачког словенског становништва (посебно у Срему), а већи број Срба почиње да се насељава на то подручје почевши од 14. века. Пре почетка турског освајања овог дела Паноније, Срби су чинили готово половину становништва.

Српске владарске куће подизале су многе задужбине на територији данашње Војводине, међу којима се посебно истичу манастири Кусић и Сенђурађ, чији су ктитори били Бранковићи у 15. веку.

Спаљивање моштију Светог Саве на Врачару догодило се након што су Срби у Банату дигли велики устанак и његов лик ставили на ратни барјак – 100 година пре Великих сеоба.

Спаљивање моштију Светог Саве

Седамдесетак година пре Банатског устанка, краткотрајно је том територијом владао самозвани српски цар Јован Ненад, чија се држава две године простирала на целој територији данашње Бачке, већим делом северног Баната и данашњом јужном Мађарском.

Држава Јована Ненада 1526/27.

У историји најпознатији као Јован Ненад, називан је и Црни човек, због једне црне линије коју је имао на телу од десне стране чела до десног стопала. По неким мишљењима пореклом је из рода Црнојевића који су се доселили у Поморишје. На мађарском језику је познат као Фекете Iвáн или Фекете Јовáн, Фекете Ембер, Цсерни Јовáн, Цсернајевицс Iвáн.

 

Владавина

Битком на Мохачком пољу 29. августа 1526. године Турци су уништили војску угарско-чешког краља Лудвига Јагеловића, који је и сам ту погинуо. После ове битке Угарска престаје да постоји као независна држава, а њена територија бива подељена између Турског и Хабзбуршког царства.
Краљ Лудвиг није имао деце, те се Угарска подели на две странке: једна странка изабере за краља Iвана Запољу, угледног угарског властелина, а друга странка прогласи краљем Угарске Хабзбурговца Фердинанда, шурака Лудвигова. У борбу између ових супарника умешао се и вођа српских плаћеника, Јован Ненад, кога су савременици, због црномањастог лица, звали Црни Човек.
Не зна се тачно ко је био Јован Ненад. Он сам је тврдио да је потомак византијских и српских владара. Неки савременици су га сматрали изданком српских деспота, а други човеком ниског рода. Неки извори казују да је рођен у години звери 1492. Постојало је веровање да је од те године (од седамхиљадите по византијској ери, 5508+1492=7000) настао втори век, кад сваког тренутка може да буде пропаст света. Он се одмах после Мохачке битке појавио између Тисе и Дунава на челу једне српске чете, за кратко време протерао је Турке из Бачке и загосподарио над целом Бачком, као и над деловима Баната и Срема. Тиме је створио једну краткотрајну независну државу, за чију је престоницу изабрао Суботицу. На врхунцу моћи, Јован Ненад се у Суботици крунисао за српског цара. За војног заповедника својих чета поставио је вештог војника Радослава Челника, за изасланика код страних владара школованог протестанта Фабијана Литерата, а за палатина и благајника племића Суботу Врлића, родом из Јагодине.

Српско царство Јована Ненада

Војска му је бивала сваким даном све већа и почетком 1527. године бројала је око 15.000 људи. Када су његови противници заузели Суботицу, Цар Јован Ненад је пренео своју престоницу у град Сегедин.
У први мах Цар Јован Ненад је пристао уз Запољу, али угарски племићи, чија је бивша имања по Бачкој присвојио, удаљише Запољу од њега, те он почетком 1527. године пристане уз Фердинанда. Борбе око угарског престола сматрао је Цар Јован Ненад само привременим занимањем, а главним задатком сматрао је борбу против Турака за ослобођење српских земаља. Фердинанд се налазио у првој половини 1527. ван Угарске, припремајући се за борбу против Запоље, који је у то време слао једну војску за другом против Цара Јована Ненада, да га уништи пре Фердинандова доласка у Угарску.
Прву Запољину војску, под вођством Владислава Чакија (Цсакy), поразио је Цар Јован почетком априла, а у покољу погине и сам Чаки. I другу војску краља Запоље, под вођством ердељског војводе Петра Перињија, победио је Цар Јован крајем априла код Селеша (Селешка битка) на Тиси, а Перињи се с муком спасао. Трећа војска, целокупна снага Ердеља и горње Угарске, под вођством Перињија и бискупа Цибака, однесе, крајем јуна, на Седфалском пољу победу над царевим четама. У крвавом покољу паде око 8.000 царевих људи.
У року од месец дана цар се опет прибрао од страшног пораза и попунио је проређене редове својих чета. У то време је ушла у Угарску и Фердинандова војска, те Цар Јован крене њој у сусрет. Успут је свратио у Сегедин, где га из заседе смртно рани пушчаним зрном један Запољин присталица, те цар умре од ране 26. јула 1527. године у Торњошу, недалеко од Сенте. Војска Фердинандова наиђе на слаб отпор, јер су Запољине чете биле проређене и изморене борбом против Цара Јована, те Фердинанд за кратко време протера Запољу из Угарске. После смрти Цара Јована, његова војска се за кратко време расула, што је био крај и његове државе.

Наслеђе

Током времена, Цар Јован Ненад је постао легендарна фигура за Србе. Многи историчари га сматрају зачетником данашње Војводине, а у Суботици му је подигнут споменик са натписом: „Твоја је мисао победила“.
Према Алекси Iвићу (Iсторија Срба у Војводини, Нови Сад, 1929), главна заслуга цара Јована лежи у томе што је он први дошао на мисао да на земљишту јужне Угарске створи засебну покрајину словенског карактера. Он је ту мисао и остварио, те је тиме постао зачетник данашње Војводине. Његовом смрћу, уништена је и његова творевина, али идеја, коју је он унео међу Србе у Угарској, није више могла да се уништи.
Како тврди Веселин Џелетовић (Последњи српски цар - Јован Ненад, Поета, Београд, 2007), од појаве цара Јована Ненада Војводина Српска је увек по својој државотворној мисли улазила у састав Српске Државе. То своје државотворство Војводина Српска је испољавала у оружаним устанцима народа, у плановима и представкама грофа и деспота Ђорђа Бранковића, патријарха Арсенија III Чарнојевића, у представкама и одлукама Народних Сабора, нарочито Темишварског Сабора из 1790. године, на чувеној Мајској Скупштини из 1848. и Благовештенском Сабору из 1861. у Сремским Карловцима.

Споменик цару Јовану Ненаду у Суботици

                                                  Јован Ненад,цар српски,1526-1527.

     Представљао се потомком неколико династија: Немањића, Комнина, Палеолога, Асена, Лазаревића, Бранковића...самовољно се прогласио за цара,али је ипак имао војску и државу подједнако моћну као аустријску и мађарску....убијен на превару од стране Валентина Терека (сина племкиње Цреповић и праунука Мурата I) у селу Торњошу код Суботице...

                                                

Литература

• Веселин Џелетовић, Последњи српски цар - Јован Ненад, Поета, Београд, 2007. IСБН 978-86-86863-00-3
• Народна енциклопедија (1927. год.), чланак написао Алекса Iвић, професор Универзитета у Суботици.
• Др Алекса Iвић, Iсторија Срба у Војводини, Нови Сад, 1929.
• Милан Туторов, Мала Рашка а у Банату, Зрењанин, 1991.
• Драго Његован, Присаједињење Војводине Србији, Нови Сад, 2004.
• Др. Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, књига 1, Нови Сад, 1990.
• Петер Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш, Iсторија Мађара, Београд, 2002.
• Владимир Ћоровић, Iлустрована историја Срба, књига четврта, Београд, 2006.

_________________________________________________________________

Под Турцима смо робовали 345 година – не 500!!!

 

     Ово је једна од најчешће понављаних неистина о историји Срба иако је њу невероватно лако развејати – довољно је само знање математике из другог разреда основне школе и историје из седмог.

Премда је та година била од великог значаја, 1389. нисмо пали под Турке. У деценијама након Косовске битке, Србија је, премда једно време вазал Османлија, била независни ентитет, ништа мање него што је то данас, и под Турке је пала 1459. године, османским заузимањем Смедерева.

За све време робовања Срби су дизали устанке, а дали су и највећи допринос ослобођењу 1718. године, када су Аустријанци ослободили Београд и данашњу Шумадију и васпоставили Краљевину Србију са хабсбуршким монархом као сувереном (Отомани су поново освојили ту територију 1739.), али је онај који је де факто донео слободу Моравској Србији остао познат као “први” 1804. године (са краткотрајним падом између 1812-1815).

Проста математика: 1804 – 1459 = 345.

Као и обично, Срби су мегаломани и иду у сваку крајност, чак и када себе треба оцрнити, па тако под падом видимо 1389. годину, а под ослобођењем формално турско напуштање тврђава 1867.

________________________________________________________________________

Династија Обреновић

-Кнез Милан Обреновић, краљ од 1882-1889. године,

-Краљ Александар Обреновић,краљ од 1889-1903.године,

Династија Петровић Његош

-Никола I Петровић,краљ Црне Горе,1910-1918.

Династија Карађордђевић

-Краљ Петар I Карађорђевић , краљ Србије 1903-1918, краљ Срба, Хрвата и Словенаца 1918-1921,
-Краљ Александар I Карађорђевић , краљ Срба, Хрвата и Словенаца 1921-1929, краљ Југославије 1929-1934,
-Краљ Петар II Карађорђевић , краљ Југославије (1934-1945),

 ::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Презентација књиге о Цару Јовану Ненаду:

Korišćeni su materijali wikipedije.Ali i čitavog niza drugih izvora.