NATO bombardovanje 1999/Zvanično - Nezvanično!

24.03.2018:
страницу сам поставио 2013.-те а ове године сам допунио са линковима филмова БОМБАРДОВАЊЕ СРБИЈЕ и неким чланцима.

Бомбардовање СРЈ
( С р б и ј е и   Црне Горе) 

24.03.- 10.06.1999

Званична и незванична верзија
( и о чему се још не говори)

24.марта 2024. је 25.  година ... да се никад не заборави...

*mapa-bombardovanja-srbije-vojni-muzej-foto-nikola-tomic izvor :TELEGRAF

Увод

Чачнуо сам једну обимну тему која се тицала и тиче свих нас а десила се не тако давно… Међутим да ли сте сигурни да знате све већ о томе и да је то готова прича?

Од гомиле материјала ево неких детаља који могу да буду интересантни, а непристрасни из разних извора. Последице НАТО агресије на Нашу земљу осећамо и данас и потрајаће то још дуго…

            Али постоје наши српски држављани који су мислили, а који и данас мисле да је до бомбардовања требало доћи… Подржавали су га без имало гриже савести,

Вероватно је било и оних који су и помагали НАТО пакту да буде ефикаснији у уништавању једне ЕВРОПСКЕ државе, и лоцирали, наводили, захтевали шта све треба да се уништи да би преузели власт од Слободана Милошевића.

А НАТО је говорио да бомбардује Милошевићев режим а не СРБИЈУ…

Ја сам углавном аполитичан и ово није текст са том намером да обележим кривце, већ само да се пирисетимо неких чињеница из скоре прошлости…

(Углавном ћу навести све изворе информација(нпр из. Википедије, слободне енциклопедије страница на нету и књига,  одмах у тексту, а неке на крају поста.)

Дакле чињеница ко нас је бомбардовао гласи 13. НАТО држава:

 Белгија, Канада, Данска, Француска, Немачка,  Италија, Холандија, Норвешка, Португалија, Шпанија, Турска, В. Британија и САД (Грчка, Мађарска , Чешка , Пољска, Луксембург и Исланд нису.  Непознато је у ком облику су пружали, и да ли су пружали логистику То је прича за себе.Питање да ли има још земаља логистике, које нису на списку остављам отвореним.

У нападима на СР Југославију НАТО снаге користиле су око хиљаду летелица (ловци, ловци-бомбардери, бомбардери, шпијунски авиони итд.), односно скоро цели НАТО (осим Исланда и Луксембурга - који немају ваздушне снаге, и Грчке, која није суделовала из политичких разлога. У списак не улазе нити Мађарска, Чешка и Пољска које су се тек придружиле НАТО-у и нису још чиниле део војног апарата).

Највеће присуство имале су снаге Сједињених Америчких Држава, мада су и остале чланице имале немалу улогу у агресији.

Овде можете детаљно да видите која је од  НАТО земаља, колико и са чиме учествовала.

http://sr.wikipedia.org/sr/НАТО_снаге_у_Операцији_Савезничка_снага

Зашто?

     Неке нато државе попут Немачке  и САД односно неки њихови представници су имали интерес да до рата дође (ко је све то хтео и зашто захтева нови пост). Тражио се повод.

Званично: НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије (кодно име Операција Савезничка сила (енгл. Operation Allied Force) или у САД Операција Племенити наковањ (енгл. Operation Noble Anvil), у Србији познато као Милосрдни анђео или НАТО агресија, била је завршна фаза Рата на Косову и Метохији, које је трајало је од 24. марта до 10. јуна 1999. године. То је било друго важније војно уплитање НАТО-а након бомбардовања Републике Српске у операцији Намерна сила 1995. и највећи војни сукоб на простору Србије и Црне Горе од времена Другог светског рата.

    Интервенција НАТО-а је извршена без одобрења Савета безбедности због оптужби да српске снаге безбедности врше етничко чишћење косовских Албанаца. Непосредан повод за акцију била су дешавања у Рачку и одбијање југословенске делегације да потпише споразум из Рамбујеа.

Летак НАТО пакта

      НАТО је 24. марта 1999. године у 20:45 часова почео ваздушне нападе на војне циљеве у СРЈ да би се касније удари проширили и на привредне и цивилне објекте. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Процене материјалне штете коју је имала СРЈ крећу се од 30 до 300 милијарди долара. Коначан број жртава званично није саопштен, а српске процене се крећу између 1.200 и 2.500 погинулих и око 5.000 рањених. Током рата са Косова је избегло неколико стотина хиљада Албанаца. Напади су суспендовани 10. јуна, након потписивања војно-техничког споразума о повлачењу југословенске војске и полиције са Косова и Метохије. Истог дана у Савету безбедности је усвојена Резолуција 1244. по којој СР Југославија (Србија) задржава суверенитет над Косовом и Метохијом, али оно постаје међународни протекторат под управом УНМИК-а и КФОР-а.

Са војском и полицијом у Србију је избегло више од 200.000 косметских Срба и других неалбанаца.

Косовски Албанци су 17. фебруара 2008. једнострано прогласили независност Косова од Србије, што Србија не признаје.

https://pravdaipravo.org/2018/05/30/srbska-hirosima-selo-u-kojem-je-nato-unistio-zivote-uranijumom-selo-smrtivideo/

                                                                             касетна бомба




ВАЖНО:
За бомбардовање Србије 1999. године одговоран је тадашњи министар одбране Немачке Рудолф Шарпинг

јер је лажно представио побуњенике Ослободилачке војске Косова (ОВК) као цивилне жртве, рекао је члан мисије ОЕБС-а Хенинг Хенш у исповести пред камерама

Доказ! погледајте следећи филм приказан на немачкој ТВ НДР:

http://youtu.be/sy9JZk8GBlw

"Србија је бомбардована због лажи тадашњег министра одбране Немачке Рудолфа Шарпинга", преноси портал "Вестионлајн" тврдње Хенша који је био сведок договора после којег је уследила НАТО агресија на Савезну Републику Југославију (СРЈ).

 Сведок посматрач ОЕБС-а лично је присуствовао увиђају у Ругову, где се десила борба између српских полицијских јединица и припадника ОВК.

Е сад ко није одгледао предлажем и пар филмова:

https://youtu.be/NWx4O--DfDg  

15 Jahre NATO-Bombardement Serbiens - Lügen / lies (NDR;german,serbian,english)

Зашто је Југославија морала да се распадне....ПЈЕР МАРИ ГАЛОА француски генерал

Truth about NATO Bombing of Yugoslavia 1999 (in French with Serbian subtitles), by French General Pierre Marie Gallois (29 June 1911 -- 24 August 2010), a French Air Force Brigadier General and geopolitician:

http://youtu.be/76p-YWG6rGE

OTETO KOSOVO (Uloupené Kosovo) - češki film

линк::

https://youtu.be/1Hlq51z9poc

https://youtu.be/F4FU2hInsWQ

БОМБАРДОВАЊЕ СРБИЈЕ 1,2 и 3 део...(линкови горе)

Интервенција НАТО-а је извршена без одобрења Савета безбедности .

Мора се знати да су НАТО снаге бомбардујући СР Југославију прекршиле следеће међународне конвенције, резолуције и протоколе:

 - Конвенцију о деловању на животну средину донету 1977.

 - Конвенција о заштити светске природне баштине 1982.

 - Стокхолмску декларацију о животној средини 1972.

 - Додатни протокол број 1 у Женевској конвенцији. У области заштите жртава међународних ратних конфликата 1949.

 - Конвенцију о забрани употребе одређених убојних средстава.

 - Бечку конвенцију о заштити озонског омотача

 - Монтреалски протокол о супстанцама које оштећују озон (1987. са изменама 1997.)

 - Резолуцију Поткомитета за превенцију дискриминације и заштиту мањина комисије УН за људска права из 1996. и 1997.

Итд.

Заповедници СРЈ:

 Слободан Милошевић (Пожаревац, Краљевина Југославија, 20. август 1941 — Хаг, Холандија, 11. март 2006) је био српски политичар, правник, државник, председник Србије (1989 — 1997) и Савезне Републике Југославије (1997 — 2000).

Слободан Милошевић је био један од оснивача и први председник Социјалистичке партије Србије, од њеног оснивања 1990. до децембра 2006, девет месеци након што је преминуо у затвору Хашког трибунала.

 Драгољуб Ојданић

(1941), генерал армије ВЈ. У периоду од 1998. до 2000. године обављао је функцију начелник Генералштаба Војске Југославије, а током 2000. године министра одбране Савезне Републике Југославије 

Заповедници НАТО:

Havijer Solana
   Франциско Хавијер Солана Мадариага (шп. Francisco Javier Solana Madariaga; Мадрид, Шпанија, 14. јул 1942.) је Високи представник за заједничку спољну политику и безбедност и генерални секретар Савета Европске уније (ЕУ) и Западноевропске уније. Политиком се почео бавити у служби Фелипа Гонзалеза, где је провео 13 година, пре него што је постао Генерални секретар НАТО-а, што је дужност на којој је био од 1995. до 1999. Најзначајнији догађај у овом периоду је било НАТО бомбардовање СРЈ. Солана је именован да постане министар спољних послова Европске уније 2006

 Vesli Klark   
  као командант савезничких снага НАТО-а у Европи од 1997. до 2000. године, Кларк је командовао НАТО Операцијом Савезничка снага за време косовског рата. Био је кандидат за председничку номинацију Демократске странке у САД 2004. године, али се повукао из трке 11. фебруара. Течно говори 4 језика, укључујући и шпански и руски.

Отпуштен је превремено са позиције главнокомандујућег НАТО снага за Европу. Између осталог, разлог је било и његово наређење британском генерал-пуковнику Мајклу Џексону, у току операције заузимања приштинског аеродрома за време НАТО бомбардовања СР Југославије 1999, за напад на тамо стациониране руске трупе. Генерал Џексон је то наређење одбио и тиме спречио сукоб ширих размера.

Према изјавама руског генерала Леонида Ивашова пред Хашким трибуналом на суђењу Слободану Милошевићу, Кларк је одбијао све понуде Русије у правцу деескалације на Косову и још 1997. вршио припреме за напад на СР Југославију, делимично у сарадњи са Ослободилачком војском Косова.

Постоје две улице у свету које носе име Веслија Кларка. Једна је у Приштини, на Косову и Метохији, којој су то име дали локални приштински органи након НАТО бомбардовања СРЈ и успостављања привремених органа самоуправе на већински албанском Космету. Друга улица је у Алабами, САД.

Признање генерала Весли Кларка / Priznanje generala Vesli Klarka(Открива да је рат у Југославији давно испланиран и намештен, као и бомбардовање Србије и других земаља у свету)

Погледајте филм: http://youtu.be/wJUvmToD34c   , https://youtu.be/QPoGtKGCAoc , https://vimeo.com/35349633

Позадина НАТО бомбардовања СРЈ 1999.

Хронологија

Холбрук (осведочени непријатељ Срба...)

ДОГОВОР! пријатеља у злочину...

Почетком лета 1998. ОВК је имала око 25.000 припадника и успела да овлада са око 40% територије, углавном села и мања варошице на Косову и Метохији, док су већа насељена места у којима је било већих полицијских одреда била у блокади. Из села у којима је деловала ОВК је нападала комуникације како би зауставила саобраћај и тако паралисала покрајину. МУП Србије је одговорио постављањем пунктова и патрола на путевима, па су заседе и герилски напади на полицајце били свакодневни. Посебно драматично било је у месту Дечани, одсечено од територије под надзором српских снага, претрпано српским избеглицама, без електричне струје и телефонских веза. Деблокада Дечана је почела у јуну 1998, а први пут у борбама са ОВК у унутрашњости Косова и Метохије учествовала је Војска Југославије. У току борби око Дечана, по проценама УН, у збеговима се привремено пронашло најмање 65.000 Албанаца. Велики преокрет у дотадашњим борбама се десио након покушаја заузимања Ораховца од стране ОВК, након чега је у саме сукобе ушла и ВЈ а ОВК је на том подручју била разбијена. Снаге МУП-а Србије и ВЈ крећу у офанзиву и за месец дана разбијају снаге ОВК са свих важнијих подружија. Свако наступање оружаних снага прате и конвоји избеглица и драматични извештаји западних медија.

Дана 23. марта, Хавијер Солана је издао наређење о почетку напада на СРЈ. Истог дана, Момир Булатовић, премијер Југославије, прогласио је непосредну опасност од ратног стања. Наредног дана све институције су отпочеле припрему, ради повећања јавне безбедности (штампање памфлета о понашању грађана у случају опасности итд.). Око 19:45 зачуле су се прве детонације у Приштини, а у 20 часова и 20 минута бомбардовано је подручје Косова и Метохије. Током наредних дана бомбардовани су и већи градови Србије и Црне Горе: Београд, Ниш, Нови Сад, Лесковац, Подгорица, Сомбор, Суботица,Херцег Нови, Луштица, Панчево, Обосник, предајници са ТВ и радио антенама и војни објекат.

Генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана је 24. марта 1999. године у око 19:30 часова, само десетак минута после полетања већег броја авиона из базе НАТО-а у италијанском граду Авијану, објавио да су започели ваздушни напади против војних циљева у СРЈ. Прве вечери су већином гађани војни циљеви, махом крстарећим ракетама „Томахавк“. Другог дана су, према појединим медијима, први пут употребљени „стелт“ бомбардери Ф-117А и Б-2. Дана 27. март дошло је до сензационалног обарања једног авиона типа Ф-117А. То се десило 28. марта и оборен је на висини 8km изнад села Буђановци. Српски радарски положаји су често мењали своје положаје, врло често правили лажне циљеве. У условима потпуне ваздушне надмоћности НАТО-а Војска Југославије је покушавала да се одбрани уз потенцијал на заштити људства и борбене технике. У априлским данима, погођено је и уништено доста значајних цивилних циљева: сва три моста, рафинерија нафте и зграда телевизије у Новом Саду, топлана на Новом Београду, рафинерија нафте у Панчеву итд.

Један пилот је, наводно не видевши га и са циљем да гађа железнички мост, погодио воз на линији Београд-Солун, оставивши велике жртве.

Дана 14. априла и 14. маја, НАТО је наводно грешком у процени са Авакса гађао колону албанских избеглица.

RUSSIA  TODAY : 

ЗАШТО? (Why?)  http://catalog.rt.com/en/films/why/

 Two journalists - one American, one Serbian - travel across the former Yugoslavia to explore the human cost of NATO's 1999 military campaign against Belgrade and the media onslaught against the Milosevic regime. Anissa Naouai and Jelena Milincic discover the very different ways the war was portrayed in the US and Serbia; and meet the people still traumatized by the 3-month bombing, even today.

Зграда РТС

Дана 23. априла, НАТО је погодио технички део зграде РТС-а у Београду, убивши 16 радника. Директор РТС-а, Драгољуб Милановић је касније осуђен на вишегодишњу затворску робију, јер знајући да ће до гађања доћи није изместио технику и људе на локацију припремљену за случај рата.

Дана 30. априла, бомбардер (највероватније из Луфтвафеових јединица) је са 2 пројектила оштетио телевизијски торањ на Авали, који се касније урушио.

Дана 7. маја, НАТО је гађао центар Ниша касетним бомбама, убивши на пијаци већи број цивила.

Дана 8. маја — дан „Дипломатског кошмара“ — амерички авион (највероватноје типа Б-2) је погодио зграду кинеске амбасаде, убивши већи број кинеских

држављана. Кина је запретила уласком у рат на страни СРЈ, али компромисом након рата, САД су финансијски обештетиле породице погинулих и Кину као државу.

Сукоби на тлу

На Велики петак 9. априла 1999. године почела је Битка на Кошарама. Друга велика операција у циљу покушаја пробоја границе СРЈ из правца Албаније је Операција Стрела која је трајала у периоду 26. мај–10. јун 1999. Током ваздушних удара НАТО пакта константно су вођене борбе на територији Косова и Метохије са припадницима ОВК.

Војска Југославије је због притиска вршила константна прегруписавања и покрете трупа. Тако су припадници 252. оклопне бригаде, једне од најјачих оклопних формација у ВЈ, успешно извели пребацивање целокупне бригаде из Краљева у рејон Клине, на Косову. У дејствима против ОВК коришћени су махом старији тенкови типа Т-55 док су модернији тенкови чувани за предвиђену копнену инвазију НАТО пакта.

Окончање бомбардовања и повлачење ВЈ и МУП

Након ангажовања финског председника Мартија Ахтисарија као посредника, Русија је ангажовала свог дипломату, Виктора Черномирдина, а САД Строба Талбота. Нови предлог, њих тројица су лично однели у Београд Милошевићу. Милошевић је на наговор Черномидрина пристао на тај компромис, који је предвиђао прекид рата, под условом да се српске јединици и цивилна администрација повуку са Косова и Метохије и уступе место КФОР-у, јединицама ОУН под командом НАТО-а и УНМИК-а, међународне полиције.

Савезна скупштина, Контакт група, Г8 и, коначно, војне делегације Југославије и НАТО-а, које су преговарале у Куманову, Македонија су усвојили предлог, па су операције прекинуте. Бомбардовање је трајало укупно 77 дана.

Последњи гађани циљ на Косову је била касарна у Урошевцу, на коју је у среду, 10. јуна око 19.35 сати испаљено пет пројектила. „Након тога није било напада, већ само прелетање авиона НАТО над Косовом“, рекао је дежурни у покрајинском центру за обавештавање.

НАТО се ослонио на познату двофазну тактику, примењену у Заливском рату, која подразумева брзу неутрализацију војних објеката у првој, односно уништење других објеката у другој фази. Пре рата, Ремзи Кларк је приликом посете Србији поменуо и трећу фазу, која подразумева напад и на цивилну инфраструктуру, уколико се не испуни политички циљ.

Снаге ВЈ

Војска Југославије у овом рату је технички и бројчано била знатно инфериорнија страна. У марту 1999. године Војска Југославије је имала око 100.000 војника. Од тог броја су 40% чинили војници на одслужењу војног рока. Војска је у свом саставу имала три вида: Копнена војска, Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана и Ратна морнарица.

Копнена војска је била организована у три армије и један корпус. Прва армија је покривала северни део земље и команда јој се налази у Београду. Друга армија је покривала југозападни део земље и команда јој се налази у Подгорици. Трећа армија је покривала централни и јужни део земље, а команда јој се налази у Нишу. Корпус специјалних снага у стању да по потреби дејствује на било ком месту. Копнена војска је располагала са 1016 тенкова (од чега 230 модерних М-84 и 65 Т-72), 767 оклопних возила пешадије, 38 БРДМ-2 оклопно возило за извиђање, 475 хаубица 105mm и 122mm, 180 топова 130mm, 75 самохотки 122mm и 132 самохотки 152mm и 155mm.

ХЕРОЈ НАШЕ ВОЈСКЕ!

    Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана се састојало од два корпуса, авиајцијског и ПВО корпуса. Корпус ПВО, који је био прва линија одбране од НАТО агресора у свом саставу је имао два ловачка авијацијска пука са три ескадриле наоружане авионима МиГ-21 и једном ескадрилом модернијих ловаца МиГ-29, пет самоходних ракетних пукова ПВО наоружана системима 2К12 Куб, једну ракетну бригаду и пук наоружане системима С-125 Нева као и бригаду ВОЈИН. Авијацијски пук са своја два авијацијска и једним хеликоптерским пуком је такође учествовао у борбеним дејствима током рата. Команда РВ и ПВО је оценила ловце МиГ-21 као превише застареле за борбу са модерним НАТО

ваздухопловима, те је ловачка компонента ПВО спала само на 14 модернијих авиона МиГ-29 који су због лошег стања услед немогућности ремонта током санкција као и потпуне непријатељске ваздушне превласти уз електронско ометање лоше показали у ваздушној борби. Током агресије РВ и ПВО је претрпела велике материјалне губитке, пошто је НАТО авијација у немогућности да лоцира и уништи покретну технику и људство ВЈ током целог бомбардовања највише гађала аеродромску инфраструктуру.

Војни губици

 Срушена америчка беспилотна летелица у музеју ваздухопловства у Београду

"ПАТРИОТ"

Према званичним информацијама, губици у редовима НАТО били су релативно ниски, највише због неиспуњавања претње копненом операцијом. Осим неких присилних слетања неколико оштећених авиона F-15, британског Херијера и једног А-10 са рањеним пилотом у Сарајеву и Скопљу, губици су следећи:

Дана 27. марта Југословенска ПВО срушила амерички „невидљиви“ бомбардер F-117 Ноћни соко, што је прво обарање таквог авиона стелт технологије. Пилот Dejl Zelko (тада потпуковник) спасен 6 сати након обарања. (види Обарање F-117 код Буђановаца).

Дана 26. априла у Албанији пао амерички хеликоптер АХ-64 Апач, током тренажне мисије. Двојица пилота повређена.

Дана 1. маја пао амерички АВ-8Б Харијер услед механичког квара при слетању на носач авиона.

Дана 2. маја амерички F-16 срушен западно од Београда. Пилот Dejvid Goldfajn (тада потпуковник) спасен.

Дана 5. маја у Албанији пао амерички хеликоптер АХ-64 Апач. Двојица пилота погинула.

Осим ових губитака, треба додати обарања 9 беспилотних летелица (УАВ), 45 крстарећих ракета и 4 велика пројектила. Тадашње власти у Београду су говориле о обарању више десетина авиона, што никада није потврђено од стране НАТО пакта, иако су руски извори неке од тих обарања потврдили незванично. Током агресије заробљена су три маринца америчких снага. Остаци срушених авиона F-117, F-16, беспилотних летелица и крстарећих пројектила изложени су у Музеју ваздухопловства у Београду.

Поред наведених оборених борбених средстава, снаге ПВО и стратегијске групације РВ и ПВО, према оцени услова и елемената гађања су погодиле и још 36 авиона и 2 хеликоптера. Остаци ових погођених летелица нису пронађени на простору СРЈ.

Ф-117 оборен код Буђановаца...

АПАЧ

Материјална штета

        Процењена материјална штета током НАТО бомбардовања износи (по процени Југословенске владе) 100 милијарди долара(по незваничној процени до 300 милијарди долара)  док је Група-17(ДОС партија) дала процену од око 30 милијарди долара. Током бомбардовања је уништено много мостова, индустријских постројења, много цивилних објеката, јавних објеката и предузећа, касарни и војних инсталација. Треба посебно напоменути уништење две рафинерије нафте, рушење Авалског торња, зграде Радио-телевизије Србије, петрохемије у Панчеву, гађање Жежељевог моста, фабрике аутомобила Застава из Крагујевца, зграде Генералштаба у самом центру Београда, амбасаде Републике Кине и многе друге цивилне циљеве.

Грађевинска дирекција Србије је објавила у марту 2006. године, биланс уништених грађевина. У тој студији уништена су 54 објекта путне инфраструктуре, од чега су 44 моста, 18 објекта железничке инфраструктуре од чега 17 мостова и 148 објекта високоградње где се убрајају стамбени и јавни објекти. Ова студија није узела у обзир приватне зграде и куће.

Евиденција служби Војске Југославије и Министарства унутрашњих послова Републике Србије је далеко детаљнија. Подаци су презентирани у часопису „Безбедност“ бр.2-3/99,

Три од пет циљева НАТО бомбардовања на СРЈ били су цивилни. Укупан губитак друштвеног производа од 40% и пад индустријске производње. Бомбардовањем инфраструктуре НАТО је прекршио члан 14. Протокола Женевских конвенција из 1949, који забрањује нападе на „објекте неопходне за преживљавање цивилне популације”.

Варварински мост

На конференцији за штампу 3. априла 2001. године, тадашњи Председник СРЈ Војислав Коштуница, изјавио је да укупна штета износи 300 милијарди долара.

Погођени цивилни циљеви, за које је НАТО признао

НАТО је више пута демантовао да је намерно нападао и цивилне објекте. Инсистирао је на томе да су предузете све могуће мере предострожности да се избегну цивилне жртве и штета становништву. Представници власти СРЈ, презентирали су случајеве борбених дејстава на цивилне објекте и погинуле при томе, од којих су одређен број НАТО званичници признали као грешке, назвавши то као неминовна „колетерална штета“. НАТО је признао за наведене случајеве, од почетка ваздушних напада 24. марта 1999. године, па до прекида бомбардовања:

5. април - НАТО је изручио 550 килограма бомби у стамбеној области у Алексинцу. Наводно да су били легитимни војни циљеви југословенске касарне у јужној Србији. Поред велоког броја цивилних жртава срушено је и оштећено више стамбених и других цивилних објеката.

9. април - НАТО је погодио цивилне зграде у близини телефонске централе у главном граду Косова и Мехије, Приштини. НАТО је образложио случај, да је могуће да је било цивилних жртава, што није било могуће избећи.

12. април - Пилот НАТО-а је лансирао два пројектила на воз, у преласку моста у Грделичкој Клисури, у јужној Србији. Том приликом погинуло је 55 цивила и уништен је воз. НАТО је инсистирао да је мост легитимни војни циљ, као кључна саобраћајна веза за снабдевање југословенских снага на Косову и Метохији. „Пилот је при уништавању моста прекасно приметио воз“. То је било образложење званичног представника из НАТО-а.

14. април - НАТО је бомбардовао избегличке колоне код Ђаковице, у региону југоисточног Косова и Метохије, усмртивши 75 цивила и уништивши им превозна средства. НАТО је, не признајући цивилне жртве, објавио да су гађана војна возила, али је признао два напада на те конвоје.

28. април - НАТО, нападајући касарну у Сурдулици (250 km јужно од Београда), бомбардује стамбени део града, усмртивши најмање 20 цивилних лица и направивши велику матереријалну штету.

1. мај - НАТО је бомбардовао мост у месту Лузане код Приштине, усмртивши 47 људи у аутобусу у превозу на путу. НАТО је то признао тек сутрадан пошто му је наводно био легални војни циљ мост, без намере изазивања цивилних жртава.

7. мај - НАТО је напад из ваздуха и погодио центар Ниша, у југоисточној Србији, усмртивши најмање 15 и повредивши 70 цивилних лица, који су куповали намирнице за живот. НАТО је то објаснио да је разлог техничке грешке на касетној бомби.

Изглед насеља после НАТО бомбардовања.

8. мај - НАТО је са три пројектила напао кинеску амбасаду у Београду, усмртивши четворо новинара, седморо рањено, а зграда је трајно онеспособљена. Сједињене Америчке Државе и НАТО, тврдили су да је грешком замењена амбасада са зградом Савезне дирекције за промет наоружања и војне опреме, која је била војни циљ.

14. мај - НАТО је бомбардовао село Кориша, усмртивши 100 албанских избеглица.[ НАТО је тврдио да су се цивили користили као живи „штит“ и да је Кориша био легитиман војни циљ.

20. мај - Београдска болница „Драгише Мишовића“ је погођена пројектилом око 1 час после поноћи, убивши троје пацијената. НАТО је објаснио да је био несрећан случај са ракетом, која је услед квара скренула са линије вођења. Напад је наводно био на војну касарну.

21. мај - НАТО је бомбардовао затвор у Истоку, у северозападном Косову и Метохији. НАТО званичници су тврдили да се затвор користи као место окупљања и боравка српских снага у покрајини. Представници власти СРЈ тврде да је најмање 100 затвореника и затворских службеника погинуло.

22. мај - НАТО је признао да је грешком бомбардовао положаје ОВК на Кошарама, у близини границе са Албанијом. Извори блиски ОВК тврде да је седам њихових припадника том приликом убијено и 15 рањено.

30. мај - НАТО је у сред дана напао друмски мост у Варварину, у централној Србији. Тада је погинуло 11 цивилних особа при преласку мост у својим аутомобилима. НАТО није потврдио да ли су приметили возила на мосту и тврди да је мост био легитиман војни циљ.

31. мај - Пројектил је погодио санаторијум у Сурдулици, на југу Србије, усмртивши најмање 20 људи. НАТО је тврдио да је успешно напао касарну у граду, али одбија да потврди или да негира категорички, погађање болнице.

31. мај - НАТО је у Новом Пазару са нападом из ваздуха срушио четири спрата стамбене зграде, када је погинуло 23 цивилна лица. НАТО је потврдио напад на војни комплекс, а да је гршком јена од бомби ударила у стамбени део града.

1. јун - НАТО је бомбардовао стамбену четврт у Новом Пазару.

У бомбардовању је погунуло око 2.000 цивила. Највише погинулих било је у нападима на путнички воз код Грделице12. априла (11), на колону албанских избеглица на Косову 14. априла (75), на зграду РТС-а у Београду 23. априла (16), на Сурдулицу 28. априла (16), на путнички аутобус код места Лужани 1. маја (23), на Ниш касетним бомбама 7. маја (20), и на крају најтежи напад на цивиле, 14. маја на другу колону албанских избеглица крај Призрена, са 87 мртвих.

Напад који је добио највећу медијску пажњу био је напад 8. маја на амбасаду Народне Републике Кине у Београду, који је изазвао велику дипломатску напетост између влада те државе и САД. У том су нападу убијена три кинеска службеника амбасаде. НАТО је ову наводну грешку оправдао „застарелим мапама“.

Салдо оштећених и уништених објеката:

• индустријских објеката 89
• привредних објеката 128
• енергетских постројења 120
• инфраструктура 357
• здравствене установе 48
• образовне установе 101
• Верски, културни и спортски објекти 183

Укупно: 1026!

НАТО геноцид

Уранијумске и диоксине последице бомбардовања 1999.

У Србији се до 1999. регистровало између 15.000 и 20.000 нових случајева канцера, да би тај број већ 2004. достигао цифру од 30.000 нових болесника.

Косово је заједно са војском напустило више од 200.000 Срба и не-Албанаца. Преостали Срби су остали да живе на северу Косова и у изолованим енклавама.

У 77 дана агресије НАТО-а обухваћено је са око 35.000 разних мисија (задатака), са концетрацијом ваздухопловних снага са око 1.000 авиона и 206 хеликоптера, стационираних по аеродромима околних земаља и на многобројној флоти бродова. Лансирано је око 1.000 крстарећих ракета, бачемо је на релативно малу територију укупно 79.000 тона експлозива. Ово укључује и 35.450 касетних бомби, термо визуелних и графитних које су забрањене по међународним конвенцијама. Бомбе и муниција са осиромашеним уранијумом у пале по целом простору природне средине, затровале су пољопривредна поља, шуме и копнене и водене путеве, ширећи радијацију и изазиваћи смртоносна обољења широм земље. Неексплодиране касетне бомбе разбацане су свуда па несрећни могу увек да страдају од њих и после више година.

У условима потпуне ваздухопловне превласти у ваздушном простору, виони A-10 Тандерболт II су интензивно дејствовали ваздух-земља, са чувеним топом GAU-8 Авенџер, са гранатама калибра 30 mm са осиромашеним уранијумом, по целом простору Косова и Метохије и јужном делу централне Србије.

Не постоји међународно призната методологија прорачуна и процене еколошке штете у условима рата, посебне оваквог где су коришћена забрањена оружја по међународним конвенцијама. Завод за заштиту животне средине Министарства за науку дао је процену да еколошка штета износи 3,6 милијарди а група Г17 10 милијарди долара. У тим проценама су све директне и индиректне еколошке штете.

На научном скупу одржаном 24. маја 2007. године, између осталих изнет је и реферат под називом „Употрреба забрањеног оружја у агресији НАТО снага на СР Југославију“. У уводном делу тога реферата Слободан Петковић је истакао:       У име истине, са НАТО бомбардовањем СР Југославије, циљно и плански учињена је еколошка катастрофа, по карактеру, обиму и облику незабележена у историји људске цивилизације. Били смо изложени у неким елементима и еколошком геноциду — уништавању животне средине и угрожавању живота и здравља људи у ширим размерама и са дугорочним последицама. На овим просторима, по неким својим карактеристикама, вођен је хемијски и радиолошки рат.

Шта последице бомбардовања 1999. могу да проузрокују:

 - Поремећај централног нервног система;

 - Пораст малигних обољења (рак плућа, штитне жлезде, јајника и органа за варење) и леукемије;

 - Психолошке тегобе;

 - Пробавне сметње;

 - Поремећаји природне равнотеже животне средине;

 - Поремећај климе на ограниченим просторима и у ограниченом обиму;

 - Уништавање флоре и фауне;

 - Уништавање озонског омотача;

 - Загађење ваздуха, земље, воде и подземних токова;

 - Генетске поремећаје;

 - Повећање стерилитета код оба пола.

Те трагичне 1999, за 78 дана бомбардовања страдало је 2.000 цивила и 1.002 војника. Извршено је 36.219 налета војних авиона. НАТО авиони летели су на висинама између 10 до 15 километара где се налази озонски омотач. Резултати њиховог дејства јесте сигурно и оштећење озонског омотача изнад Балкана.

Осиромашеним уранијумом гађано је укупно 113 локација на подручју тадашње СР Југославије, већина на територији Косова и Метохије. Према прорачунима доктора Владимира Ајдачића, на СР Југославију бачено је 13.000 тона осиромашеног уранијума. Американци су признали "сејање" "само" 11.000 тона овог нус-производа уранијума 235 који се користи као гориво у нуклеарним електранама.

 Према подацима НАТО, од 5. до 11. септембра 1995. њихови авиони су испалили 5.800 пројектила са осиромашеним уранијумом у близини Хан Пијеска и Хаџића у Босни и Херцеговини.

 У последице бомбардовања српских земаља не убрајају се само тоне осиромашеног уранијума, већ и тоне штетних и канцерогених хемијских материја расутих и сагорелих због последица бомбардовања. Опасни пирален из трафо-станица, жива, разноврсни диоксини, сагорели керозин, халони - све су то посредне последице бомбардовања које наносе много озбиљнију штету по човека и његову околину, него што се до сада признавало.

Светска јавност мора чути истину

 Свесно презентовање непостојања последица по људе и животну средину од бомбардовања 1999. има за циљ да да одрешене руке "извозницима демократије" и њиховим савезницима за некажњену употребу модерних врста наоружања, укључујући и муницију са ОУ у будућим ратним операцијама. Због тога је битна подршка напору антиратних и антиНАТОвских снага, које желе да присиле светско јавно мњење да призна да је током НАТО бомбардовања СР Југославије, први пут у историји цивилизације еколошка катастрофа створена циљно и плански. Требало је прецизно утврдити ефекте дејства уранијумске муниције и последице диоксиних акцидената у природним условима.

 Мора се изазвати пажња међународне јавности на опште еколошке опасности и заштиту становништва. Потребно је захтевати од свих актера бомбардовања пуну и објективну информацију о обављеним акцијама као и о истраживањима посвећеним последицама које су изазвале војне операције на непосредан и посредан начин.

 Мора се онемогућити сваки селективни приступ утврђивању истине о последицама бомбардовања СРЈ 1999.

 Такође треба рећи да су земље чланице НАТО савеза за време бомбардовања СР Југославије починиле према незваничним подацима око 3.000 прекршаја који се по националним законодавствима и међународним конвенцијама могу сматрати тешким. Само еколошка штета настала бомбардовањем процењује се од 3,6 до 10 милијарди долара. Прву процену (3,6 милијарди) дао је Завод за заштиту животне средине Министарства за науку и заштиту животне средине док је другу, вишу процену (10 милијарди) дао Институт Г17.

 Укупна материјална штета нанета СР Југославији, према речима Војислава Коштунице (3.4.2001.), износи 300 милијарди долара.

НАТО скрива истину

 Југославија је те фаталне 1999. године била полигон за испробавање муниције са осиромашеним уранијумом што је, поред диоксиног рата, био један од циљева бомбардерске акције против Војске Југославије зацртаних још августа 1998. године. Требало је утврдити какву продорну моћ осиромашени уранијум има при практичним ратним операцијама, какав му је ефекат на живу силу и природну околину и да ли се на тај начин САД могу ослободити хиљада тона осиромашеног уранијума као отпада који немају где да безбедно лагерују.

 Иста акција са погубним последицама поновљена је интервенцијом Коалиционих снага у Ираку, на који је бачено више хиљада тона уранијумске муниције и због чега је интензитет зрачења на готово целом простору ирачке државе 1.000 пута већи од нормалног. Програм Уједињених нација за животну околину (УНЕП) утврдио је пет врућих приоритета у еколошком погледу у индустријским зонама око Багдада и Фалуџе, где је просуто на хиљаде тона токсичних материјала а које треба уклонити на безбедно место.

 Црна Гора признаје

 Шест од осамнаест домаћих стручњака - физичара и припадника војске, који су учествовали уклањању муниције са уранијумом са рта Арза код Херцег Новог, добило је генетске поремећаје, пише подгорички Дан поводом саопштења Министарства здравља Србије.

 Према речима помоћника министра др Невене Карановић, реч је о последицама присуства осиромашеног уранијума баченог на црногорско полуострво Луштица током НАТО бомбардовања. Код шест особа је у урину пронађено 0,03 до 0,23 милиграма уранијума по литру и утврђене су специфичне промене хромозома, директно изазване ОУ. Деконтаминацију овог простора вршило је осамнаест стручњака из Екотоксиколошког завода Црне Горе и београдског Института Винча. Једино је преминуо Жарко Раичевић.

 "Глас јавности", 24. август 2005.

НЕВЛАДИНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ (НВО) и остали непријатељи ...

Домаћа помоћ у скривању истине

 Пронатовски лоби у Србији делује против интереса свог народа, јер спречава било какву расправу о моралној и материјалној одговорности НАТО за последице бомбардовања. Многобројне НВО (невладине организације) не узимају у обзир растући број случајева еколошких и канцерогених обољења после бомбардовања.

 Такође не узимају у обзир и неопходне потребе земље не само у материјалној помоћи за лечење и рехабилитацију оболелих већ и за провођење мера о ликвидацији, односно деконтаминацији последица употребе модерног наоружања укључујући и муницију са ОУ. Употреба ове муниције забрањена је резолуцијом Поткомитета за превенцију дискриминације и заштиту мањина комисије УН за људска права из 1996. и 1997. У прилог тези о ризику при употреби уранијумске муниције проговорио је и један од водећих америчких генерала, пишући у свом извештају намењеном Белој кући "да употреба муниције са ОУ трпи подношљив ризик".

 У Србији, у којој није регулисан правни статус НВО и где оне искључиво живе од новца пристиглог из иностранства, на најбољи начин се може рећи да онај који плаћа музику захтева и каква ће се музика свирати. "Борба за паре" условљена је резултатима претходних улагања. А пошто је међу 19 земаља НАТО алијансе највише оних које су и највећи донатори наших НВО, онда је сасвим разумљиво што се ниједна од ових организација не бави откривањем истине о дејствима и последицама НАТО бомби. Чак је приметно супротно деловање невладиног сектора који жели да прикрије или да усмери последице бомбардовања ка извору уобичајених традиционалних загађивача

 Прави пример за овакву праксу су настојања НВО из Панчева да све повећане последице загађења у условима смањене индустријске производње повежу са аерозагађењем, запостављајући катастрофалне последице 40.000 тона азотног "шута" (делови разорених постројења) који се налази у кругу "Азотаре".

 Наиме, према подацима УНЕП-а, који се после трогодишњег рада 2004. повукао из Панчева (истекао им трогодишњи уговор), а који је за време свог деловања утврдио да горући проблем овог града представља баш тих 40.000 тона опасног азотног "шута", који је настао као последица бомбардовања производних постројења "Азотаре" и који по мерилима еколога представља један од токсичнијих материја које угрожавају човекову животну средину на дужи рок.

Мапа конаминираних површина на КиМ

Осиромашени уранијум

 Осиромашени уранијум се по хемијско-токсичном својству разликује од природног уранијума. Постоје три врсте уранијума - 234, 235 и 238. Овај последњи се користи у нуклеарним реакторима за производњу нуклеарне бомбе. У ту сврху га обогаћују с друга два радиоактивна изотопа која су извучена из минерала уранијума, који, пошто је лишен ове две компоненте, постаје уранијум 238 од 99,8 одсто, тј. ОУ. Минерал који је двоструко мање радиоактиван од оргиналног. У овој безазленој али не и "наивној" форми се користи због своје чврстине (густине тј. велике специфичне тежине) јер је двоструко тежи од олова, у производњи штапова за голф, као баласт за авионе, за кобилице бродова, за оклопне тенкове и за повећање пробојности пројектила.

 Када пројектили од осиромашеног уранијума експлодирају у додиру са циљем, развијају температуру од 3.400 степени Целзијуса пробијајући и најтврђе оклопе. Сам ОУ при сагоревању развија температуру близу 3.000 степени, док са малом примесом плутонијума развија још додатних 400 степени. После пробијања препреке зрно се претвара у сићушне честице, које сагоревају у додиру са ваздухом, изазивајући код оног ко их удише оштећења краткотрајног или дуготрајног карактера. Да ли ће оштећења код контаминираних особа бити краткотрајна или дуготрајна, зависи од облика уранијумовог оксида са којим је особа дошла у контакт.

 Уранијум доспева у човеков организам дисањем, храном и водом, па чак и преко коже. Најугроженији орган је бубрег. У њему се задржава 0,05 - 12 одсто унетог уранијума. Најважнији пут одстрањивања уранијума из организма је мокрење, али се трагови уранијума могу детектовати у урину и седам година после уношења честица осиромашеног уранијума у организам.

Један милиграм ОУ унет у организам довољан је да заустави рад бубрега, док педесет милиграма изазива већу радијацију од максималне дозе дозвољене само за раднике који раде у нуклеарним централама. Технички речено, када радијација продре у тело, довољна је само десетина тримилионитог дела секунде да отме један електрон од човека. Затим електрон, пошто је негативно наелектрисан, оставља позитивно наелектрисан атом вршећи такозвану јонизацију. После тога електрон и атом, пошто су постали нестабилни, производе ланчане хемијско-физичке реакције, проузрокујући промене у молекулима и у генетском наслеђу ћелије, која од тог тренутка може да поспеши развој рака.

 Мора се споменути и чињеница да сами загађивачи и жртве бомбардовања податке о елементима бомбардерских и производних акцидената проглашавају тајним и да се због тога они не смеју презентирати јавности. Такав случај се догодио када су руководиоци панчевачке "јужне зоне" (како Панчевци називају Рафинерију, Петрохемију и Азотару) ускратили податке италијанским експертима који су септембра прошле године започели пилот-истраживање о ризику и несрећама које могу угрозити еко-систем и животе људи.

 Интересантно је напоменути да поред поменутих земаља, које су признале да имају жртава од последица одложеног дејства уранијумске муниције (Француска 40, Италија 35, Грчка 3, Црна Гора 1), Србија крије жртве. Наиме, у већ много помињаном Панчеву стационирана је 72 моторизована бригада Војске СЦГ која је 1999. учествовала у ратним операцијама на простору Косова и Метохије и међу њеним припадницима има и оних који су умрли од последица дејства уранијумске муниције. Било би добро када би наше власти објавиле све податке везане за ове случајеве. Јер, како можемо тражити одштету или помоћ од међународне заједнице када кријемо стварне последице варварског бомбардовања?

Још једно питање за које велика већина нашег народа жели одговор: да ли је у Србији било помагача,  и унутрашњих непријатеља, људи који су наводили и откривали циљеве  приликом бомбардовања!? Шта је држава учинила да се они открију и казне?

Легитимитет НАТО бомбардовања

Џејми Шеј, потпарол НАТО пакта, постао познат због употребе фразе „колатерална штета“

Агресија је извршена без одлуке Уједињених нација, чиме је прекршена њена Повеља, али се агресори на то нису обазирали. Неке су државе, међу којима су и чланице Савета безбедности, Русија и Кина, дигле свој глас против агресије, али нису хтеле помоћи Југославији.

Завршетак бомбардовања

Агресија је прекинута 10. јуна 1999. године. Од тог дана је Југославији је Резолуцијом Савета безбедности загарантован суверенитет и територијална целовитост на целом простору, укључујући и Косово и Метохију. Југославија се обавезала да привремено повуче своје војне и полицијске снаге са Косова и Метохије. Војно-техничким споразумом између КФОР-а и Војске Југославије регулисан је начин провођења Резолуције Савета безбедности. На КиМ стигле су снаге КФОР-а.

НЕКЕ ПРЕЋУТАНЕ ЧИЊЕНИЦЕ О КОЈИМА СЕ ДАНАС Т А Ј Н О ГОВОРИ...

ЗБОГ „НАШЕ“ ЖЕЉЕ ЗА ЕВРОПСКИМ и НАТО ИНТЕГРАЦИЈАМА...

     НАТО је употребио још много забрањених средстава којима је загађена животна средина и не сме да објави праве податке, јер би то сигурно изазвало гнушање светске јавности, а грађанима СЦГ показало да су тровани и озрачени "хуманитарним оружјем" од стране садашњих "пријатеља" и "савезника". О укупном дејству НАТО снага на СР Југославију и последицама које су могуће најбоље говоре подаци о количини убојних средстава бачених и испаљених на нашу територију. На објекте на земљи испаљено је 15.000 граната са 22.000 тона експлозива мада се незванично говори о много већој количини експлозива. Бачено је 150 контејнера са касетним бомбама, уз велик број термовизијских и графитних бомби чија је употреба забрањена већином међународних конвенција.

А сада и друга страна...

У тексту под насловом “НАТО крије сопствене губитке,” руска агенција за политичке вести (АПН) известила је 29. априла да је НАТО изгубио преко 400 војника и преко 60 авиона током свог 79-дневног рата против Србије. Ове процене су наводно базиране на цифрама руске владе, а на Западу су их заташкавали медији љубимци Новог светског поретка.

“Према чланку од 25. марта 2000., који је објавила новинска агенција ИТАР-ТАСС, руски ГРУ (Главни обавештајни директорат) извори извештавају да су током операције “Савезничке снаге” НАТО-ве ваздушне снаге претрпеле губитке много веће него што је то НАТО команда званично признала. Према информацијама ГРУ, НАТО је изгубио три Ф-117А `стеалтх` бомбардера и најмање 40 других борбених авиона и преко 1.000 крстарећих ракета.

До сада су НАТО званичници признали да су изгубили три борбена авиона (27.марта УСАФ Ф-117А , 1.маја УСМЦ АВ-8Б Харриер и 2.маја Ф-16ЦГ-40-ЦФ), два десантна хеликоптера (АХ-64 Апаче 26.априла и још један Апач 5. маја), између 30 и 32 беспилотне извиђачке летелице – најмање 16 америчких, 7 немачких и 5 француских УАВ. Интересантно је да је НАТО признао све губитке беспилотних извиђачких летелица које су помињали југословенски војни званичници – 30 – и можда чак још и више.

Званични НАТО извештаји и изјаве које су дали различити НАТО званичници указују на то да је око 10 НАТО авиона направило принудна слетања. Два Ф-117А су претрпела велика оштећења (Ф-117А 86-0837 је оштећен 21.априла током слетања; а други Ф-117А је изгубио део свог репа због оближње експлозије СА-3 САМ). Један РАФ Ц-130К Херцулес транспортни авион се срушио 11.јуна у Албанији. Овај авион је испоручивао једну британску САС јединицу која је покушавала да претекне руске падобранце у бази Слатина. Амерички ОХ-58 борбени извиђачки хеликоптер срушио се 26.маја у Босни…

У фебруару је британска штампа дискутовала о великом недостатку оперативних авиона које је претрпело Краљевско ратно ваздухопловство. Ове вести су се први пут појавиле 23.јануара 2000 – ‘На стотине онеспособљених млазњака довело РАФ у кризу’ – је чланак објављен у листу `Лондон Обсервер`. Нарочито је чланак, базиран на сопственој истрази листа Обсервер, исцртао следеће проблеме код РАФа: “Два од три у флоти Уједињеног Краљевства коју чини 186 Торнадо бомбардера је приземљено; мање од 40% других борбених авиона, као што су Харриер и Јагуар, је спремно да лети одмах;

Министарство одбране је потрошило скоро 1 милијарду фунти развијајући ласрерски навођен систем за бомбардовање који не ради како треба;

Ту је и мањак од скоро 20% млађих официра пилота брзих млазњака а РАФ има озбиљан проблем да задржи обучене пилоте.”

Према прегледу агенције ИТАР-ТАСС чланка објављеног у часопису `Преглед страних војски` руског Министарства одбране, југословенска авијација је спречила коришцење америчког десантног хеликоптера АХ-64 Апаче током Косовског сукоба. У чланку “НАТО губици у рату против Југославије”, `Преглед страних војски” пише … највеча сензација је био број војника које је НАТО изгубио. Не само да су НАТО пилоти погинули у Југославији, већ су погинули и војници за претрагу и спасавање чији је задатак био да пронађу оборене пилоте. Југословенска ПВО је оборила не мање од пет НАТО хеликоптера, који (сами) су резултирали у смрти око 100 војника Алијансе.”

Према овом листу, разлог што Пентагон није користио хеликоптере `Апаче` на Косову “…није имао ништа са техничким проблемима хеликоптера или недовољном обуком њихове летачке посаде, како су често изјављивали НАТО званичници. Једини разлог је био напад којег су 26.априла 1999. извршили југословенски “Галеб” ловци на “Ринас” аеродром који се налази близу албанског главног града Тиране, где су Апачи били базирани. Тог дана су уништене две групе ових лаких хеликоптера, а преко 10 хеликоптера је оштећено.”

Сличну операцију је извела југословенска АФ 18.априла на аеродрому у Тузли, у Босни, који је коришћен као аеродром за принудно слетање НАТО авиона. Као резултат овог напада неких 15 НАТО авиона је уништено на земљи.

`Преглед страних војски` пише: “Упркос чињеници да су амерички авиони доминирали у НАТО операцијама, они нису били једини авиони које је оборила југословенска ПВО. Међу уништеним авионима је и пет немачких “Торнада,” неколико британских “Харијера’” два француска “Миража,” белгијски, холандски и канадски авион. 7.јуна је америчко ратно ваздухопловство изгубило стратешки бомбардер Б-52, док је 20.маја оборен Б-2А “Спирит”.”

Посматрајући листу извештаја очевидаца коју су сачинили ваздухопловни ентузијасти у Југославији, можемо наћи следећи унос – (бр. 381) 7. јуни, између 012 анд 040, зона између Сланкамена и Инђије. Један велики бомбардер (највероватније Б-52) је оборен. Авион је експлодирао након директног поготка ракете САМ. Посада је погинула.”

Колико год да се чини невероватним на први поглед западној публици навикнутој својим “лазима “, горње процене нису далеко од истовремених извештаја грчких медија.

На пример, 7.априла 1999. је атински дневни лист `Атхинаики` (Атињанин) рекао у једном чланку да је НАТО већ изгубио 88 војника. А то је било само после две недеље рата! Ако је НАТО изгубио 88 војника у време када је интензитет борбе био на нижем нивоу него касније током рата, онда су његове људске жртве током 11-недељног конфликта могле бити преко 1.000, ако се наставила иста стопа губитака.

Која год да је стварна цифра, она је сигурно већа од нуле, што је цифра коју тврде Клинтон, НАТО и Пентагон. Стабилна струја нових информација које се појављују у руским медијима, које се углавном базирају на руским званичним војним изворима (који су били у позицији да прате из прве руке бојна поља у ваздуху и на мору пре годину дана – Русија је имала два брода у Јадрану током рата, која су посматрала рат путем електронског надзора), служе да дискредитују такве смешне тврдње НАТО-а и Клинтонове администрације.

У ствари, не би нас изненадило да се руска влада овде ангажовала у игри политичке уцене и балансирања на ивици рата са Клинтоновом администрацијом, покушавајући да добије неку предност у преговорима око других, већих ставки, као што су Ракетни одбрамбени штит (види моју колумну “Опасно нуклеарно звецкање сабљама”). Све ово, наравно, у нади да стекну неку предност пре Клинтонове посете Москви 4. јуна.

Пошто и Москва и Вашингтон знају да кад би Русија објавила доказе (снимке електронског праћења, на пример) који подржавају њене тврдње о НАТО губицима, ово би имало разорни ефекат на јавност НАТО/Новог светског поретка. Јер, цео свет би онда знао да је сићушна југословенска војска испљускала арогантног и свемоћног агресора, користећи неко прилично застарело оружје, али више него надокнађујући то лукавством и храброшћу њених официра и војника.

http://drevnasrbija.wordpress.com/ваздушни-напади-јрв-а-на-нато-снаге-ток/

http://drevnasrbija.wordpress.com/2012/02/28/нато-крије-војне-губитке-од-1999-године/

Дневни лист Политика: Мирослав Лазански -У фокусу

"ЗВЕЗДЕ" СУ ОДЛЕТЕЛЕ У ЛЕГЕНДУ

Хаг и судбине генерала из Србије разлог су ћутања о акцијама на које је Београд имао међународно право, а наши пилоти право на понос

Тачно месец дана после почетка агресије и бомбардовања Југославије 1999. НАТО се налазио пред великом прославом 50 година постојања и још већим изазовом шта урадити у рату против Југославије. Да ли појачати бомбардовање и по цену нових цивилних жртава и штете, што се све медијски враћало као бумеранг, или повести копнену офанзиву пре свега користећи ОВК као пешадију?

У Вашингтону су звонили бубњеви и тумачења да је све осим тоталне победе заправо тоталан пораз за Запад. Јер, ваздушни удари нису сломили кичму југословенске војске, морал војске и народа био је висок и сви су били уједињени у жељи за отпором.

Мишљења западних аналитичара да ће бити потребно само неколико дана бомбардовања да Београд поклекне, нису се показала као тачна. Југославије није одиграла онако како је то НАТО очекивао, није се предала после неколико дана. На брзину инсценирани сценарио реализовао се са невероватним контраефектима. НАТО је интервенисао да би, наводно, спречио хуманитарну трагедију, али ју је проширио и убрзао. Интервенисао је да би спречио да криза дестабилизује друге земље, а она се у међувремену проширила и на Македонију са неизвесним последицама по питању статуса Космета. У првом постмодерном рату конфузија би била забавна да није била и крвава.

Виктор Черномирдин стигао је 22. априла 1999. у Београд у покушају проналажења решења и некаквог компромиса да се рат заустави. Тог дана југословенска ПВО добила је стриктно наређење да не дејствује управо због авионског лета руског преговарача и могуће грешке. Ту чињеницу НАТО је искористио и један амерички ловац-бомбардер Ф-16 летео је од мађарске границе до Београда у радарској сенци цивилног авиона Виктора Черномирдина да би затим бацио бомбу од скоро три тоне на подземни објекат Стражевицу. Ратно лукавство, или кршење међународног ратног права? Сазнавши да их је амерички Ф-16 искористио као штит у прилазу Београду, руски пилоти су у одласку Черномирдинов авион окренули потпуно другим коридором, тамо где није ни било предвиђено, па се авион одједном нашао изнад положаја једне пешадијско-артиљеријске јединице у Срему. Са земље је на непознати и ненајављени авион отворена урнебесна ватра чак и из пиштоља и пушака. Срећом нису га погодили, јер је одмах узео велику висину.

Само три дана касније пилоти на аеродрому Голубовци код Подгорице извлачили су карте за супертајну мисију, без знања и одобрења команде у Београду: напад на аеродром Ринас крај Тиране. На том аеродрому била је смештена америчка борбена група "Соко" са 24 хеликоптера типа "апач", као и делови 82. падобранске дивизије из Форт Брега, Северна Каролина. У рану зору 26. априла у акцију је кренуло шест авиона Г-4 "супер-галеб" југословенског РВ, иначе из састава акро-групе "Летеће звезде". Ниско летећи на само три метра изнад морских таласа, да би избегли радарску контролу, југословенским авионима требало је мање од 20 минута да стигну до циљева у рејону аеродрома Ринас. Стигли су из правца излазећег сунца и визуелно били тешки за откривање. Прво је ракетама и бомбама нападнут логор за обуку терориста ОВК крај аеродрома Ринас, да би затим авиони Г-4 гађали америчке хеликоптере на земљи. Уништено је девет "апача" док су још три била озбиљно оштећена.

Италијанска државна телевизија јавила је истог дана вест о нападу на аеродром Ринас само једном и онда је та вест скинута. Руска агенција Итар-Тас јавила је да је аеродром Ринас крај Тиране био затворен за саобраћај 26. априла и неколико дана касније, да италијански министар унутрашњих послова није одлетео са тог аеродрома после завршетка посете Тирани и да се прва вест о губитку једног америчког "апача на рутинском лету" поклапа управо са 26. априлом. Албанска делегација, која се тог дана враћала са састанка Савета Европе у Стразбуру није слетела на аеродром Ринас већ у Валону.

На брифингу за новинаре у Бриселу, један од портпарола НАТО-а, италијански бригадни ваздухопловни генерал Ђузепе Марани тих је дана врло похвално говорио о југословенским пилотима на авионима Г-4.

Дан после акције на Ринас аеродрому, НАТО је 27. априла 1999. у три наврата жестоко бомбардовао аеродром Голубовци крај Подгорице посебно гађајући подземни објекат тог аеродрома Тузи, где су се и налазили авиони Г-4 из акро-групе "Летеће звезде". Објекат је срушен и сви авиони у њему су уништени. Један од југословенских пилота тих је дана добијајући војно одликовање рекао да га прима за успех у тајној мисији.

Прошло је од тада доста година, по међународном праву Југославија је имала пуно право на одмазду по оним државама које су своју територију, или ваздушни простор "изнајмиле" за извршење агресије на нашу земљу. Ипак, пилоти о акцији на аеродром Ринас не желе уопште да причају. Хаг и све оно што се догодило са генералима из Србије одређују и сва каснија понашања. Дакле, што се тиче пилота и њиховог поноса, та се прича никада није догодила. Службено, не. Неслужбено, "Летеће звезде" одлетеле су у легенду...

____________________________________________________________

Тужбе и одштетни захтеви

 Међународни суд правде у Хагу одбио је тужбу СРЈ (СЦГ) против земаља НАТО прогласивши се ненадлежним за ово питање, што не значи да агресија и њене катастрофалне последице није било, као да није било жртава и неће бити нових инвалида и оболелих од рака и умрлих због последица бомбардовања. Ништа није решено ако је суд одбио тужбу, негативних последица има, па има, и на нама је да се све жешће боримо за обештећење, како за уништена привредна постројења, стамбене објекте, болнице, мостове, тако и за обештећење сваког појединца који је претрпео и трпи патње од бомбардовања, као и чланова породица који су изгубили неког од укућана.

Тако циљ агресије НАТО алијансе није био уперен против војске и политичког вођства СРЈ , већ је био уперен против недужног становништва што потврђује избор циљева за бомбардовање који наносе максималну штету екосистему и здрављу људи. Међутим, ту је и пребацивање трошкова за деконтаминацију загађених површина на плећа бомбардованих људи што још више отежава борбу против последица бомбардовања јер се СРБИЈА данас налази у економским тешкоћама које не предвиђају довољно средства за деконтаминацију свих загађених простора. Акција државе усмерена је само ка деконтаминацији терена угроженог муницијом са ОУ, док је деконтаминација од отровних хемијских једињења остављена за нека "боља времена".

Још мало непопуларних чињеница:

Иако је много линкова о бомбардовању(филмова, фотографија и текстова) који доказују ко је и шта рекао пре и за време бомбардовања намерно уклоњено са нета остале су неке…

Након убиства издавача и новинара Славка Ћурувије на ускрс током НАТО бомбардовања Србије, Зоран Ђинђић се привремено склонио у Црну Гору, наводно због информације да је он следећи на списку за убиства тајне службе управе тадашњег Председника СРЈ Слободана Милошевића.{Затим је отишао у западне земље, означен као политички пријатељ од стране западних лидера као што су Герхард Шредер и Бил Клинтон. Израелском листу Харец дао је изјаву у којој наводи да је „за НАТО најлогичније да настави бомбардовање које је јако ефикасно“. У септембру 1999, Ђинђић је проглашен за једног од најважнијих политичара на почетку 21. века у избору часописа Тајм. Након повратка у земљу у јулу 1999. године, Ђинђић је био оптужен за угрожавање државне безбедности. Суђење по овој оптужби је било затворено за јавност.

Зоран Ђинђић је играо важну улогу у председничким изборима Савезне Републике Југославије септембра 2000. и демонстрацијама 5. октобра који су довели до збацивања Милошевићеве власти, а онда је водио широку Демократску опозицију Србије коју је чинило 18 странака до победе на парламентарним изборима у Србији децембра 2000. Постао је премијер Србије 25. јануара 2001.

„Мило Ђукановић и Зоран Ђинђић:

 Не прекидајте бомбардовање док Милошевић не сиђе с власти!

 су неки превели али ево оригинала:

„If the war ends with a signature on a peace agreement and the same political leadership remains in power, with Slobodan Milosevic at the helm, the tragedy and violence will continue.”

http://www.hri.org/news/balkans/rferl/1999/99-05-10.rferl.html

21 маја 1999 Зоран Ђинђић је агенцији Ројтерс денунцирао режим да га оптужује “да тражи наставак бомбардовања”. На директно питање “Да ли је тражио од Запада престанак бомбардовања одговорио је:

 “То није реално”

http://www.mediaclub.cg.yu/arhiva1/english/Press/stetements/milo-djindjic-e.htm

17. Мај 1999 Зоран Ђинђић : ”Ако се зивотна ситуација народа у Србији погорша и ако се уништи енергетски систем државе, Милошевић ће морати да потпише све што захтевате. (Изреалски лист „Haaerz”)

 17. Мај 1999 Зоран Ђинђић: „Југославија се мора бомбардовати” (Der Spiegel 20/1999: SPAN style=font-FAMILY: Verdana„>SPAN style=font-FAMILY:Verdana>http://www.spiegel.de/spiegel/0,1518...tml/SPAN/SPAN;

 26. Мај 1999 Ђинђић понавља свој позив на бомбардовање Југославије и изјављује ”Ја сам најомраженија особа у Србији„ (немачки дневник нa ZDF).

 Докле се геноцид спроводио над србима преко дрине. дсовци су хистерично као и сада урликали да се србима преко дрине не сме помоћи.

 Мићуновић:„срби немају шта да траже преко дрине”!

Ђинђић:„Коме је у политици до поштења, нека иде у цркву”

 Бојан Станојевић:„Не може 200.000 Срба колико живи на косову, да одлучује о судбини осталих осам милиона:.

 ”Радио Слободна Европа„, уредник Миљан Кошетић, време: 18 часова, 3. мај 1999, када је НАТО пакт са нашег неба сејао смрт, убијао децу и жене, бомбардовао болнице и фабрике, ”Слободна Европа„ преноси:

 ”Српски опорбени политичар Зоран Ђинђић изјавио је у интервјуу за данашњи број израелског дневника „Харец” да ће Милошевић за два, три тједна прихватити НАТО-ове захтеве, наводећи да је то последица страшних удара НАТО-а које, како је рекао, треба наставити.„

 Тај човек, који негде у свету даје овакве изјаве док овде лете бомбе и гину људи, годину дана касније постао је председник Владе те државе и тог народа за који је тражио да се настави бомбардовање?! То показује сву дубину кризе и националне катастрофе ЧАСТ и МОРАЛ поменуте сподобе.

 Кажу „демократе” у Србији Милошевић је крив, морао је одмах све да да што Нато од њега тражи. Никад није коректно стати у одбрану Србије сматрају „демократе” у Србији.

 Ако си Србин и желиш помоћ од хуманитарног фонда за људска права у Србији, можеш само да оцекујеш затворена врата. У то су се уверили Срби који су се надали да ће можда ипак и њих хуманитарни фонд за људска права, сврстати међу људе.

NATO AGRESIJA 1999-NATO AGGRESSION 1999 th-Agressii NATO 1999 om

http://youtu.be/4I7MjbB4sws

http://youtu.be/b6ogOd7Jfls

http://youtu.be/JKQchVrg3PU

Немци признали зашто су бомбардовали Србију!

http://youtu.be/D2qB6P0_ryA

Резиме:

НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије (кодно име Операција Савезничка сила) или у САД Операција Племенити наковањ у Србији познато као Милосрдни анђео или НАТО агресија, била је завршна фаза Рата на Косову и Метохији, које је трајало је од 24. марта до 10. јуна 1999. године. Утом периоду погинуло је између 1500 и 2500 цивила, од тога 89 деце заједно са око 500 припадника војске и полиције.

План НАТО снага је био да уз помоћ ОВК и тако зване ‘’Ослободилачке Војске Косова’’ за три дана сломе отпор знатно слабије Војске Југославије и заузму Косово и Метохију. Атланску бригаду сачињавало је око 6.000 Албанаца и добровољаца из иностранства са америчким инструкторима. Они су са осталим терористичким групама ОВК, које су се повукле у Албанију, требали да изврше тај копнени напад. Тако су укупне снаге које су нападале на граници Космета, чиниле око 20.000 бораца заједно са страним, претежно америчким инструкторима. Међутим и ако слабија Војска Југославије показала се као достојан противник. Сваки покушај пробијања граница на југу Југославије од стране Атланске бригаде пропраћен је неуспехом и великим губитцима.

Да би олакшали нашим борцима  одбрану на границама Космета, наши пилоти су у више наврата изводили борбена дејства на том простору. Југословенско Ратно Ваздухопловство успева да агресору нанесе такве губитке да НАТО пакт приморава тадашњи државни врх на потписивање ултиматума, у којем стоји да се не објављују губитци НАТО-а над Југославијом, под претњом ”тепих” бомби којима би засипали Београд и остале србске градове.

http://drevnasrbija.wordpress.com/2011/10/15/губитци-нато-а-над-срј-много-већи/

http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=8434

http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/t23323.lt.html

Тајна ће и даље остати ко је планирао,финансирао и наредио све нападе на СФРЈ,СРЈ и СРБИЈУ... Индиције постоје...Правда верујем стиже све...

Bombing of Serbia 1999 The Way in War | Bombardovanje Srbije Put u Rat 
http://youtu.be/HgNpR_cekNo

Niko nije rekao necu - No one said "no" 2
http://youtu.be/qq3wYD1eS4

Надам се да сам обухватио бар део битних ствари ... да се не заборави... а ево 24. година је прошло!

п.с. опростите ако сам нешто изоставио...

Забрањени филм Смртоносна прашина
http://youtu.be/LTbWNZJkw4w

http://srb.fondsk.ru/news/2013/03/24/francuski-general-pier-galoa-istina-o-bombardovaniu-srbiie-1999.html

ДОПУНА

Нове тврдње за размишљање:

Srpski oficir tvrdi: JA SAM OBORIO F-117: Država je lažirala izveštaj, kažu da je neko drugi srušio STELTA! 

 Pukovnik Đorđe Aničić jedan od srpskih heroja koji je 1999. direktno učestvovao u obaranju „nevidljivog“ američkog bombardera F-117 danas je i sam postao nevidljiv

Naime, iako je jedan od najzaslužnijih za obaranje "stelta" on je ove godine izbrisan sa spiska ljudi koji su počinili ovo herojsko delo i u najnovijoj knjizi koju je objavilo Ministarstvo odbrane „Pad noćnog sokola“ – on se ne spominje već je na njegovo mesto „naknadno ubačen“ drugi oficir.
 
 
O najnovijem prekrajanju istorije i njegovom izbacivanju iz posade raketnog sistema NEVA – kojim je oboren NATO bombarder, pukovnik Aničić govorio je u emisiji "Pogled na Istok" autora i voditelja Slobodana Stojičevića.
 
Emisiju možete pogledati ovde: https://youtu.be/OiazzBVj_DY

Inače svojevremeno je i pukovnik Boško Dotlić govorio o toj noći gde je istakao ulogu tada potpukovnika Aničića:
 
- U jednom trenutku zaista se "nebo napunilo", i posle dva ujutru krenuli smo da "pratimo cilj". Pustili smo "F-16" da uđe duboko, a zatim smo lansirali raketu. Ja sam rukovodio gađanjem, a sa mnom su bili potporučnik Tiosav Janković i zastavnik Dragan Matić. Pre mene, u smeni je komandovao pukovnik Đorđe Aničić. Goldfejna je pogodila prva raketa. Pošto je odmah izgubio visinu, druga "neva" je prošla mimo njega. Jasno smo videli pogodak na nebu.

Morali smo da sačuvamo ime Trećeg divizona kao najsvetliju ratnu tradiciju iz vremena NATO agresije - pričao je potpukovnik Đorđe Aničić, zamenik komandata diviziona te 1999. i čovek koji je rukovodio obaranjem "F-117" i "B-2".
 
- Posle rata, više od 40 delegacija ratnih vazduhoplovstava iz celog sveta zvanično je obišlo naš divizion u Jakovu i odalo nam najviše vojničko priznanje. Na noge su nam dolazili najviši generali ruskog PVO-a, komandant Kineske kosmičke vojske, generali iz SAD. Gašenjem naziva našeg diviziona, tadašnji "reformatori" vojske naneli su nesagledivu štetu našoj tradiciji, pa i moralu jedinica. Kao da smo "obrisani" jer smo se borili.
 
- Mnogo daleko je otišlo omalovažavanje naše borbe posle rata, i većina nas bila je uvređena takvim stavom države s početka prošle decenije - pričao je Aničić.
 
- Tokom rata, na vratima kabine za vođenje projektila našeg diviziona, mi smo iscrtavali avione koje smo oborili. Bilo ih je tri, juna 1999. To je zasmetalo tada nekom iz vojnih struktura, pa su naredili da se vrata prefarbaju. Usledio je otpor u jedinici, te su na vrata "vraćeni" oboreni avioni.
 
Đorđe Aničić, ratni heroj, posle rata je raspoređen na niže foramacijsko mesto. Penzionisan je ekspresno 2002, u 44. godini, jer je drugi oficir preuzeo slavu za obaranje aviona.
извор (Espreso.rs / Kurir.rs)